Ovog puta je u pravu

Imam 65 godina i osam meseci, i ne izlazim iz kuće. Nije mi pravo, ali razumela sam da je to za moje dobro i za dobro drugih oko mene, a razmišljanjem i analiziranjem da li je trebalo i moglo drugačije baviću se kad korona prođe.

Dok sam u sredu veče slušala predsednika Aleksandra Vučića kako mi do daljnjeg zabranjuje da se krećem gde želim, drugačije sam mislila. Niko mi nikad nije zabranjivao da izađem iz kuće, niko, ni mama kad sam bila dete. Ako me neko pita koliko imam godina, ja ga pogledam u oči, kažem tačno koliko imam ne zato što neću da lažem, nego da bih čula komentar – stvarno, ko bi rekao, misli(o)la sam da si mlađa. Zato ni ne krijem godine. Pa ipak, predsednik mi je rekao da sam stara i da će se do kraja vanrednog stanja o meni brinuti mlađi. Ja nisam stara! Tačno je da sam u poslednje vreme nešto sporija i tiša nego pre, ali to je zato što me boli noga i zato što su mi se desile neke stvari koje ni sanjala ne bih da mi se mogu desiti, a ne zato što sam stara! Zašto bi neko umesto mene išao na pijacu, u kojoj baš uživam, kad zaista mogu sama? Niko ne sme da me sputava, izdvaja, stigmatizuje, ja imam ista prava kao i svako drugi u ovoj Srbiji, a posebno ne sme predsednik koji mi se do maločas podsmevao zašto uopšte razmišljam o koroni! Sad mi taj isti predsednik predočava da će, ako ne sedim u kući trpeti lekari i svi ostali od podruma do krova našeg zdravtsvenog sistema!

Čoveče, što sam bila besna – ne zna se!

Da me je tad neko pitao da li mislim da je trebalo sprovesti drugačije mere a ne zabranu kretanja/policijski čas, odgovorila bih da ne mislim. Ne bih mogla ni za sebe da garantujem da bih sedela u kući da mi nije zabranjeno, pa zato smem da tvrdim da bi i mnogi drugi švrljnuli bez obzira što znamo da je izolacija jedini lek i način da se sačuvamo. Neki od nas bi mislili „neće mene“ a neki „ništa mu ne verujem“.

Među prijateljima, kolegama i ostalima s kojima kontaktiram ovih dana, preovđuje „ništa mu ne verujem“. Pristali bi da sede u kući da im je to neko drugi rekao, a ne predsednik Vučić. Pri tom, svi oni znaju da stručnjaci drugih zemalja i običan narod iz Kine, Italije i svih ostalih područja zaraženih koronom preporučuju izolaciju. Da li je moguće da je ljudima u Srbiji važnije da ocrne političkog neistomišljenika nego da sačuvaju zdravlje? I svoje i tuđe? Ako predsednik Vučić priča isto što i ostali u svetu, da li to znači da ne treba verovati celom svetu?

Zar ne bi bilo logičnije da se primirimo i prezdravimo ovu koronu, kako bismo sačuvali energiju za hejtovanje i sve ostalo na tu temu? I tada će nam, nažalost još više nego sad, biti važno da se otkrije ko je ulagao u oružje i zidanje kula a ne u zdravstvo, pa samim tim i zbog koga sad ne smemo na vazduh i prolećno sunce. Rasprava na temu šta bi bilo da je bilo je dokazano uvek bez smisla.