Zataškavanje

Svugde ima korupcije. Svugde ima zloupotrebe vlasti. Svugde političke partije rade u korist sopstvenog interesa, a pojedinci gledaju da kroz politički angažman izvuku nešto za sebe. Ali u funkcionalnim demokratijama javni interes odnosi prevagu nad partijskim i ličnim interesima. Tako države prosperirarju, tako se društva razvijaju. Kada se taj odnos poremeti, počinje avantura koja se, po pravilu, tragično završava.

Svugde ima i lažnih doktori nauka, svugde poneki političar ume da zloupotrebi tajne službe ne bi li se dokopao vrednih informacija, neko na vlasti zlostavlja ili seksualno uznemirava žene, poneki vlastodržac uzme poneki procenat da nekome nabaci posao, neki državnik masno slaže. Ali kada nešto od toga procuri u javnost funkcionalnih demokratija, pada vlada, ili taj neko biva najuren, podnese ostavku, snosi prvane posledice.

U Srbije je sve suprotno od toga. Aleksandar Vučić i ekipa iz Srpske napredne stranke sa svojim saveznicima i mušterijama uspostavili su sistem lične i partijske neodgvornosti; lične i partijske interese su do te mere postavili kao prioritet, da se njihovo delovanje u korist opšteg interesa uz najbolju volju neda razaznati.

Na razotkrivene prevare, malverzacije, zloupotrebe i ostale svinjarije i nepravde javno tužilaštvo ne reaguje, policija ne sprovodi istrage, pravosuđe ne donosi presude kada su u pitanju ljudi na vlasti, ili ljudi koji su u sprezi sa vlastima.

Istovremeno, kontrolisani mediji svaku otkrivenu aferu zatrpavaju deponijama smeća sve do potpunog zataškavanja, dok ne padne u zaborav.

Tako je i sa najnovijom aferom prisluškivanja. Istu metodologiju sa istim epilogom prepoznajemo bilo da se radi o lokalnom kabadahiji Jutki, keramičaru Bati Gašiću koji voli novinarke koje kleče, Vulinovoj tetki iz kanade, Krušiku, padu helikoptera, rušenju u Hercegovačkoj, Air Srbiji, Beogradu na vodi, prevarama okolo naokolo Megatrenda, lažnim doktorima Siniše Malog i Nebojše Stefanovića, lažnom diplomcu Tomislavu Nikoliću, utuživim javnim pisarijama Željka Mitrovića, kršenju ustava Aleksandra Vučića…

Sve su to vesti od dva-tri-četiri dana koje potom bez ikakvih posledica po glavne, a kamoli sporedne aktere, uprkos opštem interesu padaju u zaborav. Srpsko društvo je do te mere ogrezlo u zaborav, da je izgubilo sopstveni identitet i pretvorilo se u naličje društva sa neograničenom neodgovornošću SNS u kome se građani ili klanjaju vođi, ili ubijeni u pojam što niko na vlasti ne snosi posledice ni za najveće svinjarije i evidentno kršenje zakona beže iz zemlje ili u apstinenciju.

Pomisao na to koliko je teško razmontirati ovakav sistem deprimira. Deprimira i pomisao na to koliki će broj građana Srbije na još uvek neraspisanim izborima 26. aprila, nebitno iz kojih pobuda, dati podršku Vođi i ovakvom društvu i državi.

Koliki-toliko optimizam održava pomisao na opštu, tihu ili bučnu, pobunu protiv opšte nenormalnosti do koje će – da se zaključiti iz ličnog iskustva malo starijih, dešavanjima u okruženju i istorije – kad-tad svakako doći.