Vulin, Čvorović i kvarenje čekića

Osnovna razlika između Ilije Čvorovića i Aleksandra Vulina je u tome da je Čvorović izmišljeni lik, mada deluje stvarno, dok je Vulin stvaran, mada deluje kao tvorevina veoma maštovitog i ciničnog pisca, koji pri tome još i koristi ilegalne psihoaktivne supstance. Druga bitna razlika je u tome što Čvorović svoje paranoidne balkanskošpijunske eskapade organizuje uglavnom na svoju štetu i isključivo uz pomoć skromnih ličnih i porodičnih resursa, dočim Vulin svoje čvorovićevske aktivnosti obavlja na štetu nedužnih građana i o državnom i javnom trošku; dakle, taj čovek nas šikanira za naše rođene pare. Doduše, on je i sve drugo u životu učinio i dobio o našem zajedničkom trošku, teško da bi drugačije umeo. Naš problem je u tome što je Vulin uopšte naš problem, umesto da bude privatni problem svojih bližnjih, kao nesrećni Ilija.

Da li je zamislivo u bilo kojoj normalnoj ili barem polunormalnoj zemlji da ministar odbrane bude uhvaćen u očiglednom brljanju po ličnoj elektronskoj prepisci civilnih lica i slobodnih građana, bili oni „javne ličnosti“ (novinari i političari) ili ne? Naravno da nije zamislivo. Pa čak i da budemo tako široke ruke i raspojasane mašte pa da zamislimo da se tako nešto dogodi, da li bi bilo moguće da takav posle toga ostane ministar makar i 24 sata? Ne, ni to nije moguće. Doduše, ovde imamo problem sa premisom, jer ni u normalnoj ni u polunormalnoj, a bogme ni u četvrtnormalnoj zemlji ne bi bilo zamislivo da jedan Vulin Aleksandar uopšte ikada postane ministar bilo čega, kamoli odbrane, tako da je činjenica da on to jeste i da će uprkos svemu to i dalje biti ključna informacija, ne o njemu i njegovoj doduše vrlo živopisnoj ali i dubinski beznačajnoj ličnosti, nego o tipu vladavine njegovog gazde, a i o tome šta stvarni vladalac Srbije misli o svima nama.

Baš kao i izvorni Čvorović, Vulin je sa ekipom svojih sajber genija svoju špijunsku misiju obavio dirljivo diletantski i trapavo, ugruvavši se kao ono Ilija kad je pao s drveta dok je dvogledom osmatrao „neprijateljske aktivnosti“ sumnjivih elemenata u kafani. Iskritikovavši tekst jednog od svojih ministarskih prethodnika, tekst koji im ne bi smeo biti poznat jer NIJE objavljen u „Nedeljniku“, nego je toj redakciji samo ponuđen putem e-mail prepiske, a ova ga odbila, Vulin i društvo su samo ogoleli pravu narav kakistokratije iliti vladavine najgorih, inače po drugi put među Srbima (premijerno je tu bila devedesetih, i ni tada nije prošla bez ovog i sličnih gulanfera opšte prakse): to je vladavina pokvarenih i beskrupuloznih, koji su pri tome još i beznadežno nekompetentni. Što se kaže, pokvarili bi i čekić. Tako i ovi: prvo ga namerno pokvare zarad ostvarivanja svojih niskih interesa, a posle ne umeju da ga poprave jer… jer ne umeju, jbg. Na to se uglavnom i svodi sedam nesrećnih godina njihove vladavine: na danonoćno kvarenje čekića sve dok od njega ne ostane ništa.

Ali nije, kažem, nikakav Vulin stvarni problem ove zemlje – previše je on beznačajan i besmislen da bi to mogao da bude. On je samo veoma vidljiv simptom dubinskog, strukturnog poremećaja, naopake i perverzne arhitektonike sistema. Šta je lek protiv toga? Lepo, uzmeš pa stvari postavljene naglavačke vratiš na noge, i sav talog se lako i prirodno povuče u svoje prirodno stanište. Ne izgleda šašavo, a još i deluje.