Prizori iz okupacije

Sakriju se ljudi u podrum, zbiju se oko radio aparata, onog starinskog, s magičnim zelenim okom, postave jednog da stražari ako naiđe neko ko ne bi trebalo da zna, i onda se iz radija, kroz krčanje i smetnje, začuje: Ovde London! Ili možda: Ovde Moskva!

Mnogo puta smo gledali takve scene, u filmovima koji su tematizovali život u okupiranoj, ali nepokorenoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. A ima i onih drugih, iz hladnoratovskih vremena, kakve su nam se urezale u sećanje iz najboljih i najhrabrijih mađarskih ili poljskih filmova, osim što se sada, još više od Londona – o Moskvi ne treba trošiti reči – u čemernoj sovjetskoj okupacionoj zoni sluša Radio slobodna Evropa, s nešto manje grča, doduše, pošto novi okupatori uglavnom ne streljaju – oni vam samo učine život mizernim. A kako su to već uradili, ne mogu vam bog zna šta.

Tako je to, dakle, bilo nekada davno, mada, pravo da vam kažem, ni u novijoj prošlosti nije bilo mnogo bolje. Recimo, ako ste bili izvan kratkog i krhkog dometa Radija B92, šta ste mogli – u pola Beograda i u celoj Srbiji – u prvoj polovini devedesetih nego da na kratkim talasima hvatate po kući signal BBC-ja, Slobodne Evrope ili RFI? Kolika sam ratna popodneva proveo boreći se da ih razgovetnije čujem kroz zvučni otpad iz celog kosmosa…

Dobro, bilo pa prošlo, sva sreća da danas živimo u demokratiji, pa ne moramo da uvozimo nezavisne informacije i mišljenja tako što ćemo ih krijumčariti preko državne granice. Jer, sve to već imamo kod kuće, zar ne? Da, osim ako ipak ne; štaviše, pretežno ne, za većinu ne, najveći deo vremena ne. Radio je ovde kao medij još sve samo ne likvidiran, a televizije… Javni servis živi u strahu od sopstvene senke i od zla gorega, a tzv. privatne televizije (s nacionalnom frekvencijom) ili su udarna propagandna pesnica Klike, ili su skromni i samozatajni dojebnici koji se iznad svega trude da ne daju znakove života i da ničim ne naljute Gazdu.

I imate, naravno, N1. Ako imate kablovsku TV, i ako imate odgovarajućeg provajdera. S tim da je „odgovarajućih“ nekako slučajno sve manje, šaptom padaju jedan po jedan, a pristup do signala N1 se, pod sve fantastičnijim kvazitržišnim izgovorima, uskraćuje sve većem broju gledalaca. Pa se ljudi organizuju po kućama i kvartovima kako i kod koga šta može da se gleda, pa se šteluju satelitske antene i ko zna šta se još radi u dovijanju da se nekako dođe do informacije i mišljenja koja nisu direktno priključena na Jedini Dozvoljeni Izvor – onaj koji emituje iz Vučićeve glave, tehnikom „toka svesti“ – pa sve zajedno sve više podseća na one gore evocirane prizore iz filmova iz vremena nacističke okupacije ili iz vremena stenjanja polovine Evrope iza one daleko pogrešnije od dveju pogrešnih strana Gvozdene zavese.

Ako vas čudi kako to da prizori iz slobode podsećaju na prizore iz okupacije, možete mirno prestati da se čudite. Okupacija je opet tu, samo što je ovaj put unutrašnja; slobodu je, što reče samodržac u jednom davnom filmu, pojeo „demokratski mrak“.