Kako da odu kad nisu ni došli?

Kad se naprednjaci ovako ponašaju dok su u opoziciji, kako li bi se tek ponašali da se, daleko bilo, dočepaju vlasti?

Čekajte, nešto u prethodnoj rečenici nije u redu. Zar tzv. Srpska napredna stranka nije na vlasti već preko sedam godina u kontinuitetu, i to na bukvalno svim nivoima vlasti, od Krive Feje do Čantavira? Zar nemaju predsednika države, predsednicu vlade, predsednicu Skupštine, gospođe ministre i gospodu ministarke, zar nemaju sve institucije, sve javne pare, sve javne i polujavne medije? Zar nisu nalegli na Srbiju kao neka čuma, stisli joj grudi kolenom pa joj ne daju da diše? Da li je uopšte moguće imati više vlasti od onoliko koliko je oni već imaju? U makar i fasadnoj demokratiji – svakako nije. Morali bi da ukinu sistemske pretpostavke političkog pluralizma i slobode jane reči, pa da imaju još više. S druge strane, šta će im to? Ovako im je bolje. Kada bi ama baš svaka opozicija nestala, kada bi ama baš svaka kritička reč bila zatravljena, iskorenjena, proterana – o čemu bi onda naprednjaci i njihovi sateliti kukumavčili povazdan? Drugim rečima, „antiprotivni“ glasovi, stvarni ili nabeđeni, konstitutivni su element ovakvog sistema, nevoljki začin jedne patološke društvene papazjanije. Radi se samo o tome da moraju da budu slabi, nepovezani i pod stalnom paljbom sa režimskih predikaonica. I da u preovlađujućm delu javnosti ne budu prisutni neposredno i slobodno, nego samo kroz izobličavajući filter propagandne mašinerije koja Kliku opslužuje. Jer samo tako mogu dostojno da odigraju ulogu zlikovaca koji bi hteli, a bogme i svakog trenutka mogli da načisto upropaste Otadžbinu, samo da nema mudrog Vođe i njegovih adlatusa da je nedremano štite.

Najnovija afera sa NIN-ovom naslovnom stranom kojom se tobože poručuje da bi Vučića trebalo snajperisati, pa onda s Koraksovom karikaturom u Danasu kojom je adekvatno prokomentarisana samoizazvana histerija oko toga, potpuno se uklapa u matricu delovanja ovako nakaradnog sistema: nema tu ničega novog, samo je u njima posebno izazovnoj disciplini niskosti probijeno novo dno. Pa ipak, ovaj je slučaj odličan za proučavanje mehanizma delovanja uzurpatorske i Uzurpatorove klike.

Autori koji se bave savremenim populizmom slažu se da je jedna od njegovih neizbežnih tehnika manipulacije samopredstavljanje u „antiestablišment“ stilu: mi smo sinovi, izdanci i predstavnici Pravog Naroda, a oni drugi su predstavnici „otuđenih elita“ koje rade protiv opšteg interesa; mi smo Narod i Narod je Mi, a oni koji nisu deo Nas zapravo i ne pripadaju Narodu, oni su strano telo, gangrena koju treba odstraniti. Sastavni deo ovog rezona je da se populisti predstavljaju kao opozicija čak i nakon što zauzmu vlast: nezamislivo im je da se odreknu priče u kojoj „tajne mračne sile“ uvozne i domaće, „duboka država“ i slično, nastavljaju da vladaju i nakon što su njihovi politički predstavnici izgubili formalnu vlast, dok Mi, „predstavnici naroda“, nikako ne uspevamo da uspostavimo njene mehanizme – čime se ujedno zgodno objašnjava zašto „narod“ ne živi bolje (naprotiv) otkad je preko nas „došao na vlast“.

E, odatle mahnita ideja od pre koji mesec da najviši predstavnici vlast štrajkuju glađu zbog ponašanja opozicije, odatle onaj jučerašnji potresno zaumni skup u Nišu na kojem su aktivisti vladajuće stranke protestovali što jedan 86-godišnji karikaturista i dva ozbiljna lista tobože hoće da smaknu predsednika njihove stranke i naše (hm?) države, odatle to stalno zapomaganje čelnih ljudi države, institucija i sistema kako se bore s nadmoćnim alama i vranama, mada u stvarnosti odavno već drže celu zemlju u zaptu.

I zato je, između ostalog, teko teško oboriti populističke licemere s vlasti: oni ni za živu glavu neće da priznaju ni da su na vlast došli, a kamoli da bi im jednom moglo doći vreme da odatle odu.