Malvazija i konfuzija

Još se dobro sećam kako je to počelo. Bio je u prelaznoj fazi evolucije iz obične, radikalske tikve u pokondirenu, naprednjačku. Dao je veliki intervju zagrebačkom Globusu i tu se pohvalio kako je veliki poznavalac, ah, pardon, samo skromni uživalac vina. Mislim da je spomenuo i vinski podrum, svoj, očev, tastov, koga je briga, porodični u svakom slučaju. On, kojeg ste do tada mogli u najboljem slučaju zamisliti kako iscevči apa-kolu pre nego što flašicu zafrljači na teren nekog „neprijateljskog“ stadiona!

Bila je to, tako sam je zvao, „operacija sofistikacija“. Navijačko-radikalski klipan zašao je u godine a da i dalje nije iza sebe, a bogme ni pred sobom, imao baš ništa. Duplo golo, s perspektivom triplog golog. Bio je to poslednji trenutak da se nešto učini. Marljivo je – upornost mu se ne može odreći – radio na novom javnom personalitiju, a u njega su, uz markirane „intelektualne“ cvikere, Dendi Vorholse, koketna citiranja kojekakvih od Maksa Vebera do Konstantinovića i slično, išla i „somelijerska“ prenemaganja. Povremeno bismo načuli nešto od njegovih nezgrapnih skorojevićkih tirada u kojima je – taj najveći killjoy naše epohe! – objašnjavao navodno neznavenima kako se ima uživati u vinima, i kako raspoznati dobro od lošeg vina. Zašto da ne, ta nije li on i lekaru objašnjavao kako se koristi respirator?

Nije imao ko da ga zaustavi, jer se okružio još gorima od sebe. Nije imalo ni šta da ga zaustavi, jer mu osećanje mere, skromnosti, dobrog ukusa, a kamoli umeća realnog sagledavanja vlastitog mesta u „koordinatnom sistemu konfuzije“ nikada nisu stajali na putu. Prenemagao se i sramotio se s vremenana vreme, a mi smo ćutke slegali ramenima, ne naposletku i zato što je to ipak bilo sitnica u poređenju s mnogo većim i ozbiljnijim sramotama koje je gusto posejao kroz svoj život. Pa dobro, ako mu je do toga da izigrava dobroćudnog starijeg gospodina okrenutog prefinjenijim životnim užicima tela i duha, neka mu bude. Ko zna, možda se nešto jednom i zalepi za njega, ma koliko naopačke.

Ali ne vredi, sve nade su bile uzalud. I pokondirena tikva i dalje je samo tikva. U naporu da „reformiše“ svoje fabričke postavke, da redefiniše ili barem upristoji očigledno suštinski nepromenjive polazne pozicije ne toliko proste koliko prostačke ideologije do koje je jedino dobacio u svom nezanimljivom, jedva postojećem intelektualnom sazrevanju (tzv. nacionalizam, u raznim svojim neprijatnim ospoljenjima), nije uspeo čak ni toliko da shvati da se ne može „hvaliti svoje vređajući tuđe“. A to stvarno nije neka komplikovana lekcija iz dobrog ukusa, zar ne? I polupismen čovek je zna i razume, samo ako su mu glava i srce normalno formatirani.

I odatle je, iz tog umnog bespuća, došao onaj zaumni, naizgled ničim izazvani monolog pred sarajevskim novinarom o istarskoj malvaziji. Hteo je, eto, da kaže da „Srbi“ ne umeju da cene svoje, nego se iz neke nostalgije i sentimenta oduševljavaju tuđim, a to tuđe ništa ne valja, odvratno je, „ne može da se pije“. Kao da će se vina iz Srbije (kojih, razume se, ima svakakvih, pa i jako dobrih) zaista proporcionalno prolepšati i prodobriti za onoliko za koliko izvređamo i omalovažimo, evo recimo istarsku malvaziju.

Najmanji je problem što je tako paušalni sud o malvaziji (uostalom, kojoj malvaziji?) drsko lupetanje jednog ignoranta. Nema to veze, i neukus ima pravo na svoj ukus. Važna je ta radikalska potreba da se unizi i obezvredi drugi, a naročito rođak i sused, i sve što bi on vredno mogao da ima i da zna, jer samo tako se dokazuje vrednost nečeg našeg. U tom svetu infantilne, vulgarne, kvazimužjačke kompetitivnosti, nemoguće je i neprihvatljivo da bi, možda, i jedno i drugo moglo da vredi!

Drugim rečima, onaj koji tako govori nije se odmakao od stadionskog urlikanja s kraja osamdesetih, u stilu, ko ima Makdonalds, a ko ne. Nije se on čestito još ni pokondirio, a kamoli šta drugo.