Kraj evropskog puta

Priča o članstvu Srbije u Evropskoj uniji pretvorila se u šarenu lažu, vic, obmanu, pokaznu vežbu demagogije, izneverenu veru. Ne toliko zbog nepovoljnih spoljnih okolnosti, koliko zbog naprednjačke vlasti koja je u svojoj suštini antidemokratska, dakle antievropska. Srbija je zglajznula sa famaznog „evropskog puta“ i to niti koga zaista uzbuđuje u Briselu, niti je to tema na kojoj bi zajahala srpska opozicija i to s pravom, jer za EU ne haju više ni građani Srbije. EU kao nada u normalan život, normalne prihode, kao vera u normalno društvo se izlizala, istrošila, raspršila.

Prvo o neshvatljivo glupoj politici Brisela ili Berlina čak i sa stanovišta njihovih sopstvenih interesa: zbog bojazni da se predsednik Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandar Vučić i formalno ne okrene Rusiji već sedam godina podržavaju čoveka koji sistematski urušava državne institucije, koji sam o svemu odlučuje, koji vodi rat protiv neistomišljenika i nezavisnih medija, podržavaju, dakle, čoveka koji Srbiju udaljava od EU i njenim ustrojstvom svakoga dana je približava ruskom državnom sistemu.

EU, Berlin ili Pariz su saučesnici u ubijanju srpske demokratije i to sa predumišljajem.

Drugo, šta bi, u teoriji, za Vučića i naprednjačku bratiju značilo da Srbija postane članica EU? Da predsednik republike nikoga ko nije osuđen ne može da naziva kriminalcem ili lopovom; da se SNS odrekne kontrole svih televizija sa nacionalnom frekvencijom; da Mitrović ili Vučićević moraju da plate za svaku klevetu izrečenu na „Pinku“, napisanu u „Infomeru“; da se sudski utvrde činjenice o rušenju Savamale, građenju čardaka na vrhu Kopaonika, poreklu novca Vulinove tetke, veze dr Nebojše Stefanovića sa mutnim poslovima u preprodaji oružja njegovog oca, ugovorima za „Beograd na vodi“, poslovanju „Air Serbia“… Razni doktori nauka bi ostali bez titula.

Istinsko približavanje Srbije EU, a to bi značilo i uspostavljenje nezavisnog pravosudnog sistema, za vladajuću garnituru bi značilo zabrinjavajuće približavaje istražnim postupcima i eventualnim zatvorskim kaznama.

Približavanje Srbije EU za Vučića i SNS bi značilo približavanje kraju njihove vlasti sa svim mogućim posledicama, znači da im to na pamet ne pada.

Treće, ni opozicija ne haje za EU iz više razloga:jer, s pravom, smatra da tu nikakve poene ne može da dobije; zbog podrške koju briselski činovnici daju Vučiću; zato što je Evropska priča Srbije nerazdvojiva od priznanja nezavisnosti Kosova, a veći deo opozicije se odlučio da pokuša da ugrozi Vučića prikazujući se većim Srbima od Šešeljevog učenika. (Tu je malo odskočio Sergej Trifunović koji je u „Utisku nedelje“ rekao nešto tipa „pa šta, ako priznamo nezavisnost Kosova“.)

Četvrto, ni oni građani Srbije koji ne ljube Vladimira Putina ne da više ne veruju predstavnicima EU, već su počeli da se smeju kada neko govori o evropskoj „perspektivi“ Zapadnog Balkana.

U društvu apsurda u kome živimo, u nedostatku boljih teorija, evo malo sopstvenim potrebama prilagođenog i suženog Kirkegora: „Za čoveka koji ima veru u sebi apsurd prestaje da postoji, jer ga vera transformiše, ali se ipak u trenucima slabosti ponovo vraća. Strast verovanja jedina je stvar koja savladava apsurd“.

Ako izuzmemo interesne grupe i ucenjene i prave vernike u izvornom smislu te reči, biće da je jednom delu građana Srbije potrebno da veruju u nosioca ordena Svetog Save prvog reda Vučića kako bi se nosili sa apsurdom u kome žive. A oni koji se verovali u EU neka vide šta će.