Ko se boji primenjene književnosti

Možda je poslednji trenutak da se oživi jedna poetička ideja Vladana Desnice, upozorio je Gojko Božović na početku eseja „Primenjena književnost“. Danas u Beogradu počinje 64. Međunarodni sajam knjiga, prigodan trenutak da izdavači, autori, i ostali kojih se to tiče, realizuju ideju na koju podseća Božović, i srede sajamski nered na koji se, godinama unazad, žale.

Naime, Desnica je u jednom od „Literarnih zapisa“ koje je objavljivao tokom 1952. godine, predložio da kao što su se u likovnoj umetnosti „odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne provede i na području književnosti? Govorim bez šale. Kakvi bi se teoretski razlozi tome protivili? Prestala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, pragmatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj knjižvnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne? Ja sam za primijenjenu književnost.“ Vreme totalitarne ideologije u kome Desnica ovo piše je prošlo, ali postoje veoma uverljivi razlozi zbog kojih se čini da je takva ideja, upravo u našem vremenu, neminovna – kaže Gojko Božović u pomenutom eseju koji je, bajdvej, deo njegove zbirke eseja Književnost i dani u izdanju „Kontrasta“. Jer, zahtev ideologije smenili su zahtevi zabave, za koju se pokazalo da je „opasniji protivnik od ideologije“ zato što ideologija može da bude i podsticajna jer književnost motiviše na otpor a zabava „ne podstiče, ona je postupna i postepena, anestetična i koruptivna, ona uspavljuje i oduzima svaku borbenost“. Zabava danas obavlja ulogu koju je nekad imala ideologija.

Beogradski Sajam knjiga pravi je primer ove teme. Na njemu se i knjige Ive Andrića i Vesne Dedić nazivaju književnošću (navodim imena ova dva autora kao ilustracije primera, ništa lično). Knjiga selebriti manekenke, voditeljke, muzičara, glumca, čitanija je i poznatija od knjige nobelovca. To je, složićemo se, legitimno – čitaoci imaju pravo da čitaju šta hoće, znači i knjige koje će ispuniti njihovu potrebu za umetnošću i znanjem, i one koje će im pružiti laku zabavu. Ali nije legitimno da se dela Andrića i Dedićeve, bez obzira što pripadaju istoj literaturi, smatraju istom vrstom književnosti. Jedno je književnost, a drugo je komercijalna, primenjena književnost. Izdavači tvrde da je u situaciji kad sve knjige imaju isti status, čitaocu nemoguće da se snađe u ponuđenom obilju pa bira naslov koji je marketinški najglasniji čak i kad njegovom sistemu vrednosti i ukusu više odgovara delo koje se ne reklamira. Pitaju zašto je problem da na jednom delu Sajma knjiga izlažu izdavači komercijalne književnosti a na drugom oni koji to nisu? Time bi se istakla jasna granica između umetnosti i lake zabave pa bi čitaoci sa sigurnošču znali šta su kupili: da li knjigu koja će živeti generacijama, ili knjigu koja je postala nevažna pre nego što su je uneli u kuću.

Kome bi smetala ovakva podela? Deo primenjene književnosti bi sasvim sigurno bio vidno posećeniji od konkurentskog pa bi izdavači tih knjiga imali neosporiv dokaz koga čitaoci više vole, njima bi znači pomenuta podela odgovarala. Njihovim autorima takođe, bili bi k’o svoj na svome. Preostali su još samo čitaoci. Podela između dve vrste literature jasno bi ukazala na razlike među njima, pa bi u očima nekih čitalaca to moglo da istakne vrednosti jedne, odnosno nevrednosti druge, što do tada nisu videli. Za očekivati je da bi to bila mala grupa čitalaca, ali ipak – grupa koja bi spoznala vrednosti različite/suprotne od onih koje joj nudi jeftina zabava primenjene književnosti. I koja više ne bi bila zaluđena. Na kraju, tako bi postalo i očigledno kome u stvari ovde odgovara konfuzija vrednosti.