Lažna elita

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, vulini, stefanovići, martinovići, rističevići ili sarape političke protivnike nazivaju lopovima, kriminalcima, izdajnicima, tajkunima ili tajkunskim slugama. Profesori, sociolozi, arhitekte, akademici, istoričari, ekonomisti, pravnici, pisci, slikari, glumci, reditelji, karikaturisti ili novinari koji javno kritikuju lik i delo Aleksandra Vučića i njegovu vlast dobili su etiketu „lažne elite“. U „lažnu elitu“ su zbog nedavnog isticanja u nedlejniku NIN i „Utisku nedelje“ tako svrstani profesori Jovo Bakić i Ognjen Radonjić.

Informeri i pinkovi građane Srbije koje Vučić & Co. targetiraju kao „lažnu elitu“ predstavljaju kao kvaziintelektualce koji misle da su pametniji od drugih, da su bolji od naroda, koji preziru narod, ne bi li kod naroda izazvali bes prema onima koji navodno misle da su bolji od njega, dok se Vučić predstavlja kao čovek ponizan pred narodom koji svakodnevno bitke bije za taj isti narod. Bilo da se neistomišljenici kvalifikuju kao „lopovi“ ili „lažna elita“ cilj je da se kroz kampanju kontrolisanih medija diskredituju.

Vučić „prezire“ tu „lažnu elitu“, to jest Vučić prezire sve kritički nastrojene građane Srbije koji su spremni da javno iznesu svoje mišjenje o njemu i njegovoj vlast, jer nisu potkupljeni, ucenjeni, uplašeni, zgađeni, demoralisni ili prosto umorni. Prihvati Vođu, začepi gubicu i niko te neće provlačiti kroz govna, neće te odvoditi na informativne razgovore ili slati finansijsku inspekciju.

Rečima redova Alekandra Vulina: „Elita druge Srbije, kruga dvojke, elita profesora, analitičara, novinara, uzela je sebi za pravo da sudi i tuži i da zabranjuje da joj se odgovori… Njima je dovoljan prijem u zapadnoj ambasadi i spremnost da pljunu Srbiju i napadnu Vučića. Čim pljuju Srbiju postaju elita, bolji od svojih kolega i mnogo vredniji od običnih ljudi koji svakog dana čuvaju i hrane Srbiju“.

Vučićev „prezir“ prema „lažnoj eliti“, njegovo režanje i lajanje, proističe iz frustracije što oni, do čijeg mu je mišljenja zaista stalo, u njemu ne vide velikog reformatora ili drugog Đinđića, već i dalje Šešeljevog učenika koji je prevazišao svog učitelja i maestralno savladao veštine populizma, demagogije, manipuacije, besramnog laganja i pokazao vanredni talenat za zloupotrebu vlasti, što ga raskrinkakavju, što mu se izruguju i sprdaju se sa njim. Vučićeva potreba za priznanjem je gotovo dirljiva. Zato se okružuje poltronima koji moraju da se odnose prema njemu kao prema mudrom i bezgrešnom Vođi i iživljava se na mučenom Babiću zato što ovaj voli da letuje na Hvaru.

Pojam „elita“ je sam po sebi problematičan i višeslojan. Ali, predsednik Republika se ponaša kao neko koga nikako neće da puste na žurku za koju se smatra da je kul, za koju on misli da je kul, pa je onda proglasi „lažnom kul žurkom“ i demonstrativno ode na Cecin koncert, ubeđujući sebe i druge da je to prava stvar.

Samo da mu u jednom trenutku ne prekipi i ne pokuša da nasilno upadne na žurku i ugasi sve disonantne tonove.