Bojkot ili ne bojkot

Ispravno je da poslanici opozicionih partija bojkotuju Narodnu skupštinu Republike Srbije koju su predsedavajuća Maja Gojković i naprednjački poslanici pretvorili u mesto za iživljavanje većine nad manjinom. Naprednjaci su obesmislili najviše predstavničko telo koje je nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti. U srpskom parlamentu nema dijaloga. U srpskom parlamentu skupštinska većina sistematski onemogućava opozicione poslanike da dođu do reči. Jedinstven je primer u istoriji da parlamentarna većina podnošenjem stotina besmislenih amandmana blokira rad skupštine. Obaška ispadi poslanika Martinovića ili poslanika Rističevića. Narodna skuština Republike Srbije je odraz nakaradnog shvatanja demokratije Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke i zloupotrebe državnih i demokratskih institucija.

Takvo stanje u srpskom parlamentu se pod ovom vlašću neće promeniti, ono je posledica sveukupnog načina vladanja Aleksandra Vučića. Zato je ispravno što su poslanici Saveza za Srbiju napustili Narodnunu skupštinu i lokalne parlamente i pribegli vaninstitucionalnoj borbi. Još jednom: bojkot je opravdan.

Ali, to ne znači da bi u potpunosti trebalo bojkotovati sednicu skuptštine zakazanu za 27. maj, na kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić treba da položi račune narodnim poslanicima o svojim dosadašnjim pregovorima sa Prištinom. I to u trenutku u kome sam kaže da je, šta god da je samoinicijativno bio naumio, propalo.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je privatizovao pregovore sa Prištinom. Vučić pregovore sa predstavnicima kosovokih vlasti vodi vaninstitucionalno i tajno. Narodnim poslnicima i građanima Srbije nije poznata platforma na osnovu koje presednik države u Briselu ili gde god pregovara sa kosovskim pregovaračima. Ako je uopšte ima.

Na drugoj strani, kosovski pregovarači se oslanjaju na javnosti poznatu deklaraciju kosovske skupštine. Zato albanski pregovarači imaju jaču pregovaračku poziciju.

Sudeći po njegovim dosadašnjim izjavama Alaksandar Vučić će na skupštinskoj sednici 27. maja pokušati da krivicu za sopstveni neuspeh prebaci na narod ili koga god. To bi opozicioni poslanici trebalo da osujete. Ili makar da pokušaju da osujete. Da pokušaju da postave prava pitanja: Šta Vučić podrazumeva pod razgraničenjem? Sa kime je pregovarao o razgraničenju? Koje države Evropske unije su podržale njegovu ideju o razgraničenju? Ko ga je u Srbiji ovlastio da pregovara o razgraničenju? Koja je njegova platforma za nastavak pregovora sa Prištinom? Koje su crvene linije Srbije?

Ako u skupštinskoj sali ne bude bilo predstavnika opozicije Aleksandar Vučić će nesmetano da izdeklariše slutimo već šta i na koji način. Poslanici Saveza za Srbiju bi trebalo da u ovom konkretnom slučaju deluju proaktivno, a ne da bez ikakvog pokušaja borbe prepuste scenu Aleksandru Vučiću.

Najgore za opoziciju, a najbolje za Vučića, bi bilo, da u Savezu za Srbiju, unutar koga nisu saglasni šta im je činiti po pitanju dotične skupštinske sednice, dođe do svađe. Savez za Srbiju tek što je uspeo da verodostojno odiše jedinstvom.

Rešenje bi bilo da se jasno kaže: bojkot Narodne skupštine iz već pomenutih razloga ostaje na snazi, ali će pojedini poslanici Saveza prisustvovati vanrednoj sednici na kojoj bi Vučić trebalo da polaže račune poslanicima, ne bi li mu postavili za javnost relevantna pitanja.

Ako im bude bilo uskrćeno pravo da predsedniku Vučiću postavljaju pitanja, uvek mogu da napuste sednicu i to bi u domaćoj i evroskoj javnosti bio još jedan dokaz za valjanost opozicionog bojkota skupštine.

Lideri Saveza za Srbiju ne bi trebalo da potcenjuju svoje potencijalne birače tvrdeći da oni nisu u stanju da razluče bojkot Narodne skupštine od prisustva poslanika Saveza na jednoj sednici na kojoj bi predsednik Srbije trebalo da položi račune ne samo njima, već i građanima Srbije.