Kud god da krenem

Vlasti u Prištini su izigrale Aleksandra Vučića, srpski predsednik je izigrao Zapad. Cenu će platiti građani Srbije.

To bi ukratko bila ocena Vučićeve kosovske politike otkako je pre sedam godina obrnuo radikalski ćurak i preobrazio se u proevropskog političara. Tada se obavezao da će postići „pravno obavezujući sporazum sa Prištinom“, što je formulacija sročena da što manje iritira Srbe, a de fakto znači priznanje Kosova. Zauzvrat su Vašington, Brisel, Berlin, London ili Pariz bili spremni da zaborave prošlost predsednika Srbije pod skutima Vojislava Šešelja i nestašne izjave tipa „sto muslimana za jednog Srbina“ i podrže njegovu vlast.

Sedam godina kasnije nekakav pravno obavezujući sporazum nije ni na vidiku. U međuvremenu je Aleksandar Vučić korak po korak u Srbiji bez Kosova uspostavio autokratski sistem, funkciju predsednika Republike i predsednika Srpske napredne stranke izidigao iznad parlamenta i vlade, uspostavio partijsku kontrolu medija, finansijskih tokova, obaveštajnih službi, dela pravosuđa i tako dalje. Korak po korak maha su uzimamale njegova ljubavnička snishodljivost u odnosu sa Vladimirom Putinom, konstantna antizapadna kampanja esenesovskih tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom i izjave da Srbija u Rusiji i Kini ima alterativu.

To sve nije bio deo dogovora sa Zapadom. Na oba oka se do sada žmurilo pred urušavanjem demokratskog sistema u Srbiji u iščekivanju da Vučić isporuči rešenje za Kosovo. Sedam godina kasnije ispade u Berlinu i Briselu da ih je izigrao i lagao, kao što laže nas. Pod Vučićevom vlašću Srbija je dalje i od Evropske unije i od dogovora sa Prištinom, nego što je bila kada je Tomislav Nikolić (ko to beše?) stupio u štrajk glađu.

Vučić je sigurno hteo da dođe do dogovora sa Prištinom, ali pod sopstevnim uslovima. Sada besni zato što su albanski „ratni zločinci i teroristi“ koji su zaposeli „privremene kosovoske institucije“ izigrali njega, i to očigledno uz prećutnu podršku Zapada. Od Zajednice srpskih opština nema ništa, Priština je uvela carinu od sto odsto na srpsku robu, najavljuje formiranje vojske, kosovski parlament je usvojio deklaraciju koja Srbiju, to jest „bivše srpske vlasti“, dakle i Aleksandra Vučića koji je od marta 1998. do juna 1999. godine bio ministar informisanja, optužuje za genocid.

Premijer Kosova Ramuš Haradinaj i predsednik Hašim Tači se ponašaju kao ljudi koji su Srbiju pod vlašću Slobodana Miloševića pobedili u ratu i neće ni za pedalj da ustuknu i Vučiću olakšaju stvar. Ne Srbiji, već Vučiću, koji sam pregovara, sam donosi odluke, koji je sam isključio parlament iz pregovaračkog procesa. Svoju ideju o famoznom razgraničenju, o kojoj ćuti kao MUP o ceni nabavke više od 600 škodinih automobila, zasnovao je na nekakvom usmenom dogovoru sa Tačijem koji uopšte nije imao ovlašćenja da se o bilo čemu dogovara u ime Kosova.

Sada, kada ja potezima Prištine koja nema šta da izgubi, sateran u ćošak, odogvornost prebacuje na narod „koji ga nije razumeo“ i Zapad koji „sramno“ ćuti na „necivilizacisjke“ poteze prištinskih vlasti. Džabe srdžba Marka Đurića na kosovsku parlamentarnu deklaraciju kao „klevetnički pamflet“ i galama Vučića da prišinske vlasti sada hoće da hapse srpske policajce i da je „jedini put koji oni vide vide mržnja prema srpskom narodu“, da „ne mogu da se okrenu ni radu, ni poslu, ni trgovini, ni ekonomiji“, te da su neki od njih „samo obukli odela i stavili kravate, a izašli su iz šume i razumljivo je da na takav način govore“.

Zapad od Vučića i pored svega traži da se dogovri sa Haradinajem, a otvoreno ga ne napada samo zato što u srpskoj opoziciji, koja Vučića optužuje za izdaju i neće da da Kosovo više i nedvosmislenije od njega, ne vidi nikakvu alternativu.

Kada prigrabiš svu vlast, snosiš i svu odgovornost. Predsednik Srbije morao bi građanima Srbije neuvijeno i razumljivo da kaže šta se od njega po pitanju Kosova traži i šta namerava da učini. A može istovremeno i MUP da prizna koliko je platio škode i dam srpske vlasti na uvid daju ugovore o Beogradu na vodi i Air Srbije sa Etihadom.