Bregzitlilili

Posle dve godine pregovora Velika Britanija je 29. marta 2019. godine po planu napustila Evropsku Uniju. Tako bi mogla da glasi ovogodišnja prvoaprilska šala u Briselu. Samo što nikome tamo nije i neće biti do šale.

Jer, Bregzit je izazvao tektonski poremećaj u EU: zajedničko tržište se smanjuje za 66 miliona stanovnika, odnos snaga unutar EU ispada iz ravnoteže, ono malo zajedničke spoljne i bezbednosne politike mora da se redefiniše, EU na svetskoj sceni značajno gubi na težini, Bregzit ohrabruje sve antibriselske, nacionalno orijentasane, nacionalističke, ksenofobične, populističke pokrete i partije, uprkos hiljadama ugovora, stavki i podstavki koje je premijerka Britanije Tereza Mej dogovorila sa pregovaračkim timom EU, niko zapravo ne zna kako bi to u praksi trebalo da funkcioniše.

U Srbiji, koju ova vučičevska vlast koja kontroliše 80 odsto medija kao vodi ka članstvu u EU, briga i strah Britanaca i Evropejeca za budućnost EU su ispod radara interesovanja. O mukama po Terezi Mej se gotovo zlurado izveštava. Niti jedan od pinkovsko-informerskih analitičara ili takozvanih karijernih diplomata niti trunčice empmatije ne pokazuje što je posleratna, uzvišena ideja o ujedinjenim evropskim nacijama propala i pre nego što je ostvarena.

Od ljudi koji su aktivno učestvovali u razaranju Jugoslavije ne može da se očekuje žal zbog naznaka urušavanja Evropske unije. Vučić, Dačić, Brnabić, Stefanović, Vulin, Martinović, Gašić, Vesić, Jutka i ostali izvorni ili post-radikalski izdanci na svim nivoima vasti, u evropsku ideju jednako veruju i jednako je razumeju kao demokratiju, dakle nimalo. Na mučninu, gorčinu i težinu otkidanja Velike Britanije od Evropske unije oni gledaju kao na prvoaprilsku šalu, umesto da na čitav taj teskobni proces gledaju makar kao na pokaznu vežbu demokratije sa svim njenim slabostima i vrlinama.

A da je došlo do haosa, došlo je. Britanski parlament je prvo u januaru, pa potom prošlog utorka velikom većinom odbio što je Tereza Mej mukotrpno dogovorila sa EU. Onda je u sredu velikom većinom odlučio da neće Bregzit bez dogovora 29. marta, što bi značilo da bi EU trebalo da produži rok do 30. juna, što će najverovatnije i učiniti uz neophodnu saglasnot svih drugih 27 članica, ukoliko britanski parlament ipak ne aminuje dogovor između EU i Tereze Mej koji će ona sa govotovo autističnom upornošću ponovo dati na glasanje sledeće nedelje.

Još uvek su u opticaju sve opcije, od uređenog Bregzita, preko na neodređeno ili određeno vreme odloženog ili neuređenog Bregzita, do novog referenduma o Bregzitu. Ako sledeće nedelje ne dođe do preokrata u britanskom parlamentu ili EU ne produži rok Londonu, Velika Britanija bi morala da učestvuje na evropskim izborima koji će se održati od 23. do 26. maja, što bi tek bio apsurd svoje vrste.

Za ubeđene Evropejce razočarane u Evropsku uniju mučno je gledati kako se Tereza Mej obučena kao Lejdi Gaga promuklim glasom bori da britanski poslanici prihvate njen dogovor o Bregzitu. Ubeđene demokrate čak ne mogu da se nadaju ni novom referendumu o Bregzitu koji je, ma koliko bila tesna, izglasala većina. Demokratija ne može da funkcioniše po principu „puj pike ne važi“.