Huljski orkestar

Ništa ne može tako ozariti ništariju kao nagoveštaj da negde možda ima gorih od njega (mada nema gorih – ima samo istih). Ništariji ova spoznaja, ili tek iluzija, podaje osećanje moralne superiornosti koje joj inače ni po čemu ne pripada, ali u kojem utoliko slađe uživa: ogledajući se u tuđoj sramoti, kupa se i brčka u mlakoj, žitkoj kupki narcisističkog Ja i isto takvog, samo umnoženog i nadograđenog Mi, nadima se od neutemeljenog ponosa kao da je opterećena gasovima, što zapravo i jeste: to što iz nje u takvim prilikama izlazi upadljivo je slično prdežima, osim što je nezdravo.

Kad su ono neki huligansko-ustaški brabonjčići po splitskoj Rivi pojurili vaterpoliste Crvene zvezde, kad se jedan od pojurenih obreo u moru bežeći od progonitelja i vičući da je on, eto, siroti nedužni Crnogorac (nad čime se možete zgražavati samo ako možete nekako da dokažete da biste se u isto takvoj situaciji poneli drugačije), kad je masa prolaznika većim delom spontano odlučila da gleda svoja posla, manjim da verbalno podrži progonitelje, a najmanjim da pomogne progonjenima, evo se odmah oglasio ceo jedan huljski orkestar odavde, sve redom počinioci od ranije poznati organima gonjenja i još poznatiji našem traumatičnom sećanju na milione od njih svojeručno zagovnanih života, da trijumfalno, naduveno, samozadovoljno prisnaži kako se „kod nas ovako nešto nikada ne bi moglo dogoditi“, što je tačno samo utoliko što ćemo se složiti da, recimo, u Beogradu stvarno niko nikada nije bačen u more. Ali na suvo i tvrdo, bogme, jeste, ili „nije bačen nego je sam skočio“, kako su se branile ubice i njihovi jataci, kao nesrećni Bris Taton, momak koji je čak iz udaljene francuske provincije došao ovamo po svoju smrt, mada nije imao pojma da baš po nju dolazi. Mislio je, naivan, da ide na utakmicu. Ne dolazi se u ovaj deo sveta tek tako „na utakmicu“ ako ti je život mio. Svejedno s koje strane Batrovaca da si se zaputio.

A nekako baš istih tih dana kad i ono u Splitu, u Kruševcu su pretučena dvojica fudbalera domaćeg Napretka. Šta ih povezuje? Gle, tek to da su crne boje kože. Ovakvih je slučajeva bivalo i ranije, i Čačku i kojekuda. Dobro, to su naši malerozni nesvrstani prijatelji, a šta je s jurenjem bledolikih, recimo, balkanskih komšija? Dovoljno je setiti se onog divljanja od pre nekoliko godina, kad su falange i po Novom Sadu (ej!), ne znam više kojim kvazisportskim povodom, jurile automobile s hrvatskim tablicama ne bi li im razlupale šoferšajbne, a njihovim putnicima glave. Jesmo li i to zaboravili, ili nismo nikada ni zapamtili? I gde je tada, na kojoj planeti, bio ovaj razgraktali huljski orkestar?

Nije najvažnije kako se zovu ti vučići, dačići, vulini, mulini, nebojše, svebojše, kako god, koji na splitsku svinjariju odgovaraju onako kako već ništarije odgovaraju suočene s odrazom u ogledalu, a rešene da ne priznaju ono što zrcalo jasno pokazuje. Znate ih i znamo ih sve redom jako dobro, i ove beogradske, novosadske i ostale, i one tamo, zagrebačke, splitske, sarajevske, prištinske, sve je to jedna te ista ekipa jarana i mentalnih srodnika koja decenijama već veselo uramljuje naše živote upravo u te tesne, zagušljive okvire u kojima prirodno cvetaju i džikljaju glupost i mržnja, i u kojima je tribalno nasilje najprirodniji oblik postajanja i delovanja. I oni se u tome sjajno snalaze, fantastično prosperiraju u takvom ambijentu. Svenuli bi jedino u čistoj, bistroj vodi, zato i tako pomno paze da po njoj uvek, u svakom trenutku, pluta dovoljno govana, makar koliko je neophodno za samoreprodukciju mržnje i zla. Šta bi oni da ponestane „splita“ na svim mogućim stranama? Zato tako loše prikrvaju radost kada se nešto ovakvo dogodi, jer im se pričini da tu ima nečega za njih pa pohitaju na pazar plemenskih taština sa produktima svojih nadimanja, srećni da prismrde. Neopterećeni pameću i savešću. Računajući na dugu istoriju kratkog pamćenja kao na svojeg najboljeg i najpouzdanijeg saveznika.