Jedna kolona i dve nekolone

Evo male mozgolomke: može li nečega čega nema da bude više nego nečega čega ima? Ili, ako hoćete više „filozofski“: može li odsustvo da ispuni više prostora nego prisustvo? Ili barem da bude „vrednije“, onako kako tablete bez nečega (šećera) koštaju više od tih istih tableta sa nečim (šećerom)? Ne, nisam prolupao na februarskoj južini niti su ovo zaludne spekulacije koje treba da ostavimo za bolja i dokonija vremena, jer sad nam se valja spremati za subotnju šetnju protivu mrskog Režima: naprotiv, radi se upravo o subotnjim šetnjama, potpisima podrške šetnjama i ostalim manifestacijama otpora autokratiji.

Ovi što šetaju i potpisuju, naime, hodaju u jednoj koloni, što doslovnoj, što simboličkoj, mada ih unutra ima baš svakakvih, i za mnoge od njih važi da je mnogo više toga što ih međusobno deli nego onoga što ih spaja. Ali su se slili u tu kolonu zato što, kako reče jedan kojeg ću, nadam se, samo ovaj put u životu citirati, „ako ne budemo šetali zajedno, visićemo odvojeno“.

Ovi što ne šetaju i ne potpisuju, gle, ne šetaju u bar dve kolone, i ne potpisuju u barem dva odvojena stupca, pa nekako ispada da više kolona zauzimaju njihove noge (koje miruju) i više stubaca zapremaju njihovi potpisi (kojih nema), nego ovi što su prisutni, telom kao i imenom. Paradoks, kažem ja, ali nema tu ničega zaumnog.

Evo o čemu se radi. Postoje neki koji niti šetaju niti potpisuju podršku tuđem šetanju zato što su u strahu od zla grđega: možda ovo što vlada, kažu, i nije baš nešto, ali je i ovakvo mila majka prema onome što bi da ih smeni i nasledi. Jer ovo što vlada, kažu oni, bar je deklarativno, a ponekad i u praksi, za „evropske vrednosti“ i isto takve integracije, za hrabro i trajno rešavanje kosovskog problema etc., dočim je ovo što huči po ulicama, to jest ono što se iza tog šarolikog ljudskog paravana skriva, mračna nacionalističko-putinovska jazbina koja samo čeka da ovako naivni nasednemo, pa da nas proguta i trajno nas zarobi u lošoj beskonačnosti večnih Devedesetih. I zato oni, eto, ne šetaju i ne potpisuju: i Vučić im je, takav kakav je – a o briljantnoj Ani da i ne govorimo – bar utešna nagrada, makar i porozni zaklon pred njihovim noćnim morama. I nije to samo groteskni parapolitički zombi zvan Č. J., ima tu i ozbiljnijih ljudi, eno ih tamo, možete ih lepo videti kako se svake subote ne okupljaju ne bi li ne šetali.

A ima i jedna sasvim druga, mada slična kolona, u njeno se ime pre neki dan u „Danasu“ oglasio Slobodan Samardžić. To su oni što ne šetaju, a pogotovo ne Potpisuju, jer ne mogu svoje dragoceno ime da stave ispod proglasno-protestnog teksta kojim se zazivaju evropske integracije i dobrosusedski odnosi u regionu pošto im, kažu, nije jasno zašto ti što zazivaju evropske integracije i dobrosusedske odnose uopšte protestuju protiv ovog režima kad je, vele, baš taj režim zalegao svom snagom za te đavolje evrointegracije i te proklete i puste dobrosusedske odnose, a što ne znači ništa drugo nego „predaju Kosova“ i odricanje od ostalih, je li, Fundamenata. Eto, zato njihovih imena nema na spiskovima Podrške, i zato i njih možete lepo videti kako se svake subote ne okupljaju ne bi li ne šetali.

Razume se, oni iz prethodnog pasusa se ne okupljaju na jednom nemestu ne i li odatle nekrenuli u nešetnju, dok se oni iz pretprošlog pasusa ne okupljaju na sasvim drugom nemestu, ne bi li odande nekrenuli u nešetnju.

I nisu, gledajte sad, ni jedni ni drugi ni ludi ni glupi: ako pogledate iz odgovarajućeg rakursa, lako ćete nabrati argumente u prilog njihovih teza, naizgled sasvim suprotnih. Svašta čovek može da vidi, samo ako pogleda iz pravog ugla. Nevolja je u tome šta tom istom prilikom čovek propusti da vidi: recimo, celu jednu štetočinsku, diletantsku, autokratsku i kleptokratsku ohlokratiju u koju se ova zemlja pretvorila, i protiv koje šetaju ovi koji šetaju, podržani potpisima ovih što potpisuju. I bez čijeg uklanjanja se ne može dalje čak ni u pogrešnom pravcu, a kamoli u ispravnom.

To birano i uzagajano slepilo za očigledno spaja ove nešetače iz prve nekolone i one nešetače iz druge nekolone mnogo više nego što ono što sasvim lepo i jasno vide može ikada da spoji sve ove šetajuće ljude iz jedine, zajedničke kolone.