Paralelan parlament – paralelna stvarnost

U četvrtak 7. decembra poslanici opozicije su demonstrativno napustili skupštinsku salu i u holu Narodne skupštine Republike Srbije organizovali „paralelan, otvoreni“ Parlament. To su učinili jer zbog stotina amandmana koje su poslanici SNS-a i ostali poklonici lika i dela Aleksnadra Vučića podneli na budžet za 2019. godinu četiri danana nisu mogli da dođu do reči. Vreme predviđeno za diskusiju potrošeno je na podršku budžetu i izlive zahvalnosti i divljenja Aleksandru Vučiću koje su sa nekih papirića čitali ljudi koji su na listi Aleksandra Vučića zauzeli poslaničke klupe i koji se inače ne javljaju za reč, već samo po direktivi dižu ruke „za“ ili „protiv“.

Takva praksa da poslanici ubedljive parlamentarne većine podnošenjem stotina nebuloznih amandamana na sve i svašta sprečavaju poslanike opozicije da nešto kažu na skupštinskim sednicama koje se prenose uživo traje već godinu dana. Godinu dana poslanici opozicije diskutuju o tome da li da zbog opsptrukcije većine treba da bojkotuju parlament, ili ne. „Šta su čekali godinu dana“, rekla je profesorka Beogradskog univerziteta Srbijanka Turajlić kada su se na to konačno odlučili.

Samo što je za to jedva neko u Srbiji čuo ili o tome mogao nešto da pročita, a ako i jeste dobio je u medijima koji su uslužni servis SNS-a i Aleksandra Vučića iskrivljenu sliku prilagođenu es-en-es-ovskoj projkeciji stvarnosti ili neku šturu, uzgrednu vest. Kada se u nekoj iole uređenoj demokratskoj zemlji opozicija odluči da bojkotuje parlament to je udarna vest svih informativnih programa i naslovnih stranica. Onda novinari predstavnike opozicije pitaju zašto su se odlučili na takav korak. U Srbiji se više niko naročito ne uzbuđuje zbog našeg „prava da ne znamo ništa“. Toliko smo se navikli na nenormalno, da nam je nenormalnost postala normalna.

U nacionalnom dnevniku televizije sa nacionalnom frekvencijom „Pink“ u četvrtak nije bilo ni jedne jedine reči o tome da se opozicija odlučila da bojkotuje rad parlamenta. Biće da nisu dobili direktivu kako to da serviraju. Kao i svaki dan na „Pinku“ je uz „Zadrugu“ emitovana paralelna es-en-es-ovska stvarnost. Šta Alekandar Vučić misli o svemu i svačemu mogli smo da čujemo na početku dnevnika, u sredini i onda je na kraju dnevnika pušten kompletan snimak njegovog performansa u jutarnjem programu iste televizije.

U tom jednom nastupu u paralelnoj es-en-esovskoj stvarnosti videla se sva zastrašujuća stvarnost Srbije. Videli smo teatralan gnev pravednika, odlučnost vođe da istraje u borbi za dobrobit i blagostanje nacije i borbi za Kosovo i Metohiju. Najmanje tri puta Vučić je rakao da „mogu da ga ubiju“, ali da on neće da popušta „lopovima i kriminalcima“. Čitav nastup se uz Sarapino žustro klimanje glavom ipak sveo na to da je Dragan Đilas „ukrao“ 500 miliona evra, „heeeeeeej, 500 miliona EVRA, ljudi, EVRA, ne dinara“ dok je bio na vlasti, dok Sarapa suflira: „A garaža, a garaža….“. Da bi „ljudima“ pokazao kakvi su „ONI“, to jest opozicija, to jest svako ko misli drugačije, Predsednik Republike Srbije je kao krunski dokaz pročitao neki umobolan tvit koji je emitovan na ekranu, a u kome se na degutantan način pominje njegova maloletna ćerka. Nije Vučić propustio priliku ni da minimalizuje „lakše telesne povrede“ koje je u Kruševcu zadobio Borko Stefanović aludirajući na to da je kukavica, jer su bila samo trojica napadača, a u Borkovoj pratnji više ljudi.

Srbija u kojoj su takvi nastupi svemoćnog Predsednika države postali svakodnevnica i nešto normalno je odvano prešla granicu normalnosti.

Troma opozicija se (makar privremenim) bojkotom parlamenta odlučila da (makar privremeno) ne bude deo toga. Ali to nije dovoljno: Zbog sopstvene verodostojnosti trebalo bi da vrate mandate zbog nemogućnosti da obavljaju posao za koji su izabrani, posvete se dugotrajnoj i mukotrpnoj vaninstitucionalnoj borbi i prestanu da igraju ulogu u prividu parlamentarne demokratije u režiji Aleksandra Vučića. Ovako ih onih pedesetak odsto građana Sbije koji zgađeni i razočarani ne izlaze na izbore identifikuju kao deo sistema.