Irsko „da“ EU

U petak Irci su prihvatili Lisabonski ugovor Evropske unije na ponovljenom referendumu, samo 16 meseci pošto su ga na prethodnom odbacili. 67,1 odsto irskih glasača bilo je ovoga puta za, a samo 32,9 odsto protiv Lisabonskog ugovora. 12. juna 2008. bilo je obrnuto – 46,6 Iraca reklo je da“, a 53,4 odsto „ne“ ugovoru koji treba da obezbedi razvoj i napredak EU.

Dok su glasovi još brojani predsednik Evropske komisije Hose Manuel Baroso je pozdravio rezultata kao „glas poverenja“ u EU. Predsednik Evropskog parlamenta Jirži Buzek, kao „dobru vest za Evropu“. „Važna pobeda za Irsku i celu Evropu,“ izjavljuje Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, koja predsedava EU.

Takve izjave počele su da pljušte još otkad je egzit pul počeo, po zatvaranju birališta u petak 2. oktobra uveče, da pokazuje da će ovog puta pobediti evro-entuzijasti. Ponovile su se i kada su rezultati delimičnog prebrojavanja pokazivali 60:40 u korist pristalica EU, a naročito kada je finalni rezultat pokazao da 67,1 odsto irskih glasača odobrava Lisabonski ugovor.

Promena raspoloženja je velika. Na jugu Irske privremeni rezultat pokazivao je 68,4 odsto glasova „za“ i 31,6 odsto „protiv“. Od tri miliona glasača na birališta je izašlo više od 58 odsto. Jedino na severoistoku Irske prevagnuli su protivnici EU, ali s malom razlikom – 52 odsto bilo je protiv, 48 za.

Irsko odbijanje Lisabonskog ugovora pre 16 meseci je u EU izazvalo političku blokadu, uključujući i blokadu politike proširivanja, za koju je Srbija, kao aspirant zainteresovana.

Po oceni istraživača javnog mnjenja irski birači su odlučili da ovoga puta glasaju „za“ EU zbog ozbiljnosti ekonomske krize, mada nije sigurno da dalekosežno statusno odlučivanje u tolikoj meri zavisi od trenutne ekonomske konjunkture. Istraživači, naime, ukazuju i na to da su na promenu raspoloženja bitno uticale i pravne garantije Brisela da neće biti ugrožena irska suverenost. To se pre svega odnosi na oblasti kao što su porezi, vojna neutralnost i porodični odnosi, a u okviru toga pitanja kao što su na primer abortus. Pored obećanja, garantija i uveravanja bilo je i političkih pritisaka.

Sve veće irske političke partije vodile su kampanju u korist odgovora „da“, osim nacionalističkog Šin fejna. Ta partija smatra da odbacivanjem ugovora znači više demokratije u EU.

Protivnici vide Lisabonski ugovor kao neku vrstu federalističke tendencije koja ugrožava nacionalni suverenitet i političko odlučivanje udaljava od birača.

Izgleda da je to u evropskim zemljama ozbiljnije pitanje nego u zemljama aspirantima poput naše, koje uglavnom ponizno gledaju na Brisel. Pokušaji da se modifikuju EU institucije traju od 2001. godine. Treba se setiti da su Francuzi odbacili zajednički ustav Evropske unije na referendumu 29. maja 2005., a potom su tako odlučili i Holanđani. U Nemačkoj, koja podržava ugovor i preko Angele Merkel radi na njegovom stupanju na snagu, tokom leta je odlagana ratifikacija kako bi se obezbedilo da se o najosetljivijim pitanjima koja se prenose u nadležnost EU pita nemački parlament. Bundestag je 26. avgusta raspravljao o nacrtu zakona kojim se jača parlamentarna kontrola. Posle toga i posle pozitivne ovene nemačkog ustavnog suda nemački predsedik je potpisao ugovor.

Lisabonski ugovor, potpisan 13. decembra 2007., formulisan je tako da se lakše upravlja zajednicom od 27 članica. Nazivaju ga još i Reformski ugovor, a on zapravo predstavlja skup amandmana na Ugovor iz Mastrihta iz 1992. i na Rimski ugovor iz 1957. Službeni naziv Ugovora je „Ugovor o izmenama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije i Ugovora o stvaranju Evropske ekonomske zajednice“.

Glavne promene donose odlučivanje kvalifikovanom većinom u Savetu ministara EU, povećanu ulogu Evropskog parlamenta, smanjenje broja komesara, ustanovljavanje funkcije Predsednika Saveta Evrope s dvoipogodišnjim mandatom, davanje ingerencija visokom predstavniku za spoljne poslove da zastupa zajedničku spoljnu politiku EU, te integraciju odlučivanja, koje je do sada išlo preko takozvana tri stuba (jedan čine institucije koje se bave ekonomskom i socijalnom materijom, drugi, spoljnom politikom i treći bezbednošću, policijskom i sudskom saradnjom). Po prvobitnoj zamisli Lisabonski ugovor je trebalo da bude ratifikovan do kraja 2008.

Lisabonski ugovor ne može da stupi na snagu dok ga ne ratifikuje svih 27 članica EU. Mnoge zemlje su ratifikovale taj ugovor u parlamentarnom procesu. U Velikoj Britaniji laburisti su bili obećali da će raspisati referendum, ali su se ipak odlučili za parlamentarnu proceduru. Slučajno ili ne, Toni Bler se sada pominje kao glavni kandidat za predsednika Saveta Evrope. Posle Irske ostaje da taj ugovor odobre Češka, gde predsednik republike čeka odluku ustavnog suda i Poljska, gde je predsednik republike potpisao zakon koji mu omogućuje da ratifikuje taj ugovor. Zapravo, odlaganje je bilo motivisano unutrašnjim političkim sporenjima, koja su mogla da traju dok se čekalo na irski referendum.

Agencija Rojters u izveštajima o irskom referendumu citira političke analitičare koji su govorilida bi negativan odgovor ozbiljno oštetio poziciju EU i njena nastojanja da pojača uticaj u novom svetskom poretku, koji poprima obrise tokom sadašnje ekonomske krize i u kome se više čuje šta imaju da kažu Kina i druge zemlje u ekspanziji. Odbijanje bi, kaže isti izvor, potkopalo poverenje javnosti i investitora u EU.