Pedeset dinara druže

Na svakom graničnom prelazu postoji rampa koja se podiže po obavljenoj pasoškoj i carinskoj kontroli. Međutim, na graničnom prelazu Kontroman, na putu koji vodi od Višegrada ka Užicu, rampu ne podiže carinik, već momak u uniformi sličnu žandarmeriskoj, ali nije žandarm. On je rendžer Parka prirode Mokra Gora, a podizanje rampe naplaćuje 50 dinara. „Ako nemate dinare može i u evrima – svega 60 centi“, ljubazan je momak i dodaje: „Vraćate se sa godišnjeg odmora, sigurno imate.“

U Višegradu se svaka roba, kao i svaka usluga, može platiti u tri valute – konvertibilnim markama, evrima i dinarima, a može se i dobiti kusur u valuti koja mušteriji odgovara, tako da je bilo (i) dinara. Na opasku da je 60 centi za 50 dinara „malo“ čudan kurs, 83 dinara za evro, momak sleže ramenima. „Tako su mi rekli“, objašnjava. Na pitanje šta se dobija za uzvrat, ćutke pruža fiskalni račun, na kome piše Park prirode Mokra Gora doo, Zapadna kapija, Kontroman, putničko vozilo komada 1, za naplatu 50 dinara. Na sledeće pitanje, zašto se, uopšte, plaća prolaz, gleda u daljinu mrmljajući „takav je propis“, pritiska dugme i rampa se podiže.

U pravu je momak: jeste takav propis. Naime, Društvo sa ograničenom odgovornošću Park prirode Mokra Gora, kako glasi puno ime ove firme, osnovano je uredbom Vlade Srbije 18. novembra 2005. godine sa 500 evra osnivačkog kapitala. Osnovna delatnost ovog jednočlanog društva (vlada Republike Srbije je „stopostotni“ vlasnik) je zaštita kulturnih dobara, prirodnih i drugih znamenitosti, a registrovano je i za spoljnotrgovinski promet, kao i za pružanje usluga u spoljnotrgovinskom prometu.

Istom uredbom za direktora ovog državnog doo-a postavljen je Emir Kusturica, po čijoj ideji je park prirode i proglašen, ideji koja mu je sinula pošto je po sred teritorije budućeg parka prirode izgradio Drvengrad, etno selo sa hotelom, bungalovima, bezenom, crkovom… građom posečenom po okolnim šumama.

Pored toga što je direktor Parka prirode, Kusturica je vlasnik i direktor preduzeća Lotika doo Užice, selo Mokra gora, naselje Mećavnik, sa 500 evra novčanog osnivačkog kapitala i 186.911,68 evra u nekretninama i vozilima. Taj doo je na zemljištu u Kusturičinom vlasništvu izgradilo hotel „Mladost“ i skijalište „Iver“ u blizini hotela na zemljištu iznajmljenom na 99 godina od JP Srbija šume, za koje je prokrčeno 7 hektara šume.

U vreme kad su skijalište i hotel građeni, to zemljište se graničilo sa parkom prirode, a kad je gradnja završena, vlada je novom uredbom teritoriju parka višestruko proširila, sa 4 na više od 11 hiljada hektara, od Kotromana do zlatiborskog sela Šljivovice, tako da 50 kilometara puta Višegrad – Užice prolazi kroz teritoriju parka. Tada je uvedena i taksa, bez obzira što je reč o državnom putu čija se upotreba plaća jednokratno pri registraciji vozila, bez obzira što se i ekološka taksa tako plaća.

Sredstvima koja se prikupe naplaćivanjem takse, po Kusturičinim rečima, finansira se renđžerska služba: naoružani rendžeri svakodnevno patroliraju Parkom prirode, vode računa da priroda ostane netaknuta. Zahvaljujući njima i njihovom zalaganju na poslu, tvrdi Kusturica, Park prirode je takav kakav jeste, a Srbija ima više kiseonika. „Ja sam dio kiseonika koji vi udišete, zahvaljujući ovim šumama i ovome svemu što ja čuvam i ovo lišće koje sam sačuvao i ovih grana ovde, kojima treba ugljen monoksid iz čitave Srbije“.

Po prometu koji ostvaruje Društvo je svrstano u kategoriju „malih preduzeća, a prema završnom računu za 2008. godinu, iako naplaćuje vazduh u „najpravijem“ smislu reči, ostvaren je poslovni gubitak od 420.000 dinara. I Lotika doo je svrstana u mala preduzeća, a 2008. godinu je završila sa 2.725.000 dinara neto dobitka.

Za kraj: ako je Kotroman zapadna kapija Parka prirode, istočna bi trebala da bude kod Šljivovice. Tamo, međutim, nema rampe ni rendžera da taksu naplaćuju. Sa te strane vozila nesmetano prolaze i tamo i ovamo, ali ako hoće da nastave put Bosne, taksa će biti naplaćena, jer takav je propis, što pobuđuje sumnju da je reč o taksi za prelaz granice. Šta drugo?