Bazen

Olimpijske igre, Atina 2004.

Neki naši plivački klinci bore se da u kvalifikacijama prođu što dalje: ulazak u finale već je veliki uspeh. Ovdašnjoj javnosti tada gotovo nepoznat, Milorad Čavić pripremao se u Americi, a Marina

Kuč u Nemačkoj. Cela poslednja godina priprema za igre u Atini prošla je, za „naše naše“ u Srbiji (i Crnoj Gori), u improvizaciji. Po slikovitom opisu Mladena Tepavčevića, jednog od osmoro

plivača tadašnje olimpijske reprezentacije, pripremali su se „kao kad bi košarkaš trenirao šut na koš na visini od dva, a na utakmici treba da zakuca loptu u koš na visini od 3,05 metara“. Ukratko, „probali smo da što manje budemo u Beogradu“.

Svetsko juniorsko prvenstvo, Rio de Žaneiro 2006.

Dok se svečano podiže srpska zastava Ivan Lenđer, svetski prvak na 100 m delfin, sam peva himnu. Organizator takmičenja kao da nije očekivao pobedu nekog iz tako daleke zemlje – ako je ona tad uopšte imala himnu. Kao vicešampion sveta na 50 m prsno, Čaba Silađi nema taj problem s pevanjem-intoniranjem himne. Juniorske pripreme za to prvenstvo trajale su dve nedelje, u skromnim uslovima plivačkih klubova u Zrenjaninu, Novom Sadu i Kikindi.

Svetsko prvenstvo, Rim 2009.

Nađa Higl – svetska prvakinja na 200 m prsno; Milorad Čavić – na 50 metara delfin, vicešampion na 100, vaterpolo reprezentacija Srbije svetski šampion… I svi drugi koji su u Rimu dokazali da se nešto zbiva u ovdašnjem plivanju. I to posle više nego punih 40 godina od olimpijskog zlata i srebra Splićanke Đurđe Bjedov, u Meksiko Sitiju 1968.

Ali, Srbija je još daleko od plivačke „velesile“, ma na koje mesto u svetu da je svrstaju pomenute četiri blistave medalje. Pre nego što se požali na nedostatk para i uslove za trening, gotovo svaki plivački trener u Srbiji pomenuće beznađe sudbine „doživotnog rada s talentima“ (osim u slučaju onih koji, kao Milorad Čavić po jednoj zlobnoj novinarskoj primedbi, postanu „Amerikanac koji pliva za Srbiju“). I, uz to, manjak pažnje koju društvo – a država naročito – posvećuje plivanju kao bazičnom sportu.

U vezi s tim moglo bi se postaviti pitanje zašto je resorna ministarka za omladinu i sport Snežana Samardžić Marković svoj put na svetsko prvenstvo u Rim planirala baš na dan „istorijskog obračuna“ Čavić-Felps i finalne vaterpolo utakmice, a ne dan ranije, kada nas je onako fantastično, iz šeste staze, iznenadila i obradovala Nađa Higl. Uzgred, ministarka nije morala ni da objavljuje kako će Čavić dobiti xx hiljada evra za zlatnu medalju osvojenu na neolimpijskih 50 m delfin, a još manje da se hvali time kako je do sada od Srbije dobio xxx hiljada nečega. To, prosto, nije lepo. Lepo bi bilo kada bi ona – zatim drugi nadležni, potom i svi mi – učinila sve da okončamo onu priču o teniserima koji su postali svetski igrači trenirajući u suvim plivačkim bazenima. A plivači iskočili iz bunara, šta li.

Ovih zlatnih plivačkih dana Nađa Higl i Čaba Silađi su najjednostavije rekli šta im nedostaje: pravi bazen za trening i, ako može, čista voda.