Berlinska kočnica za Lisabon i «srpska žurba»

Pre nego što predsednik Nemačke bude stavio svoj potpis na Lisabonski ugovor, moraće da bude ojačana pozicije nemačkog parlamenta, zaključio je 30. juna Ustavni sud Nemačke. Kako tvrdi Dojče vele, tu odluku neki posmatrači smatraju čak najvažnijom u njegovoj 58-godišnjoj istoriji. Nemački Bundestag je inače ratifikovao taj ugovor, ali predsednik Nemačke Horst Keler nije hteo da potpiše ratifikaciju zbog ustavne tužbe koju je podneo šef Levičarske stranke Oskar Lafonten. On smatra da Lisabonski ugovor ne predviđa da nemački parlament odobri odluku o angažovanju vojske i da su to bitni razlozi za njegovo odbacivanje.

To znači da će, pre nego što zakon o prihvatanju Lisabonskog ugovora bude podnet predsedniku u na potpisivanje, morati da se ojača uticaj i nadležnost nemačkog parlamenta. Parlament će o tome raspravljati u avgustu, ali agencija UPI zaključuje da je malo verovatno da on može da donese odluku pre 27. septembra, kada se bira novi parlament. Sudija Andreas Foskule je ocenio da je Ustavni sud optimističan u pogledu prevazilaženja poslednjih prepreka pred ratifikacijom tog ugovora, za koji je predviđeno da stupi na snagu najkasnije početkom 2010.

Prema nekim odredbama Lisabonskog ugovora, koji zapravo nije zaseban ugovor, već je skup amandmana na Rimski i Šengenski ugovor, predsednik Saveta Evropske unije bio bi biran na dve i po godine, a ne na šest meseci; zakoni bi bili donošeni uz učešće 55 odsto država EU sa 65 odsto stanovništva, a spoljna politika bi definitivno postala zajednička stvar. I u drugim oblastima, Evropska unija bi dobila veća prava.

Zbog jačanja ingerencija «evropske birokratije», nemački sud stavlja rampu i sprečava da dođe do gubitka supstance parlamenta, ustavnog organa koji je formiran po načelu slobodnih izbora jednakih za sve. Sudija Andreas Foskule zaključuje da nemački ustav kaže «da» Lisabonskom ugovoru, ali da na nacionalnom nivou parlament mora da ima jaču ulogu.

U suprotnom, rekli bismo, podivljaće 12.000 briselskih birokrata i sve nacionalne garniture koje će se pozivati na «one iz Brisela», što naši već epidemično čine.

Zbog tog detalja je odluka nemačkog ustavnog suda veoma interesantna za Srbiju. Ovde se naime nekad s povodom, a češće bez povoda, autoritet parlamenta srozava raznim kampanjama inspirisanim iz raznih kancelarija (i lošim ponašanjem poslanika, naravno). Odomaćena je floskula da je skupština «kočničar evrointegracija». Sa izvesnim simpatijama se govori o primeru Bugarske koja je tako brzo usvajala evropske zakone, čak i ne sačekavši da budu prevedeni. Ima predloga da se evropski zakoni usvajaju po skraćenoj proceduri. Nemačaka ustavna odluka govori o tome da ima nešto suštinski bitnije od oktroisanog evropejstva, prepisivačke stahanovšine i birokratskog uslovljavanja uz čekiranje raznih mapa puta. To je učvršćivanje parlamentarne demokratije. Bez nje nema političkog evropejstva.