Mito

Vlast je korumpirana, a ne mi – ovako su u narodu protumačeni rezultati istraživanja nivoa korupcije agencije Transparency Intenational po kojima je Jugoslavija na dnu tabele, za dlaku ispred ubedljivo najgore Nigerije. Množili su se komentari: nismo mi takvi nego nas obrukaše političari, i ko je uopšte taj Transparency International, oni će baš da nam izmere korumpiranost, čekaj, koje su im to metode za utvrđivanje stepena korupcije, a oni kao nisu korumpirani… I verovatno je sve to tačno. Režimski ljudi su zaista više od deset godina besomučno krali i reketirali prilikom svake poslovne transakcije, ocrnivši nas tako u očima sveta. Moguće je i da su metode te firme za merenje korupcije sumnjive, te nas ne bi mnogo iznenadilo ukoliko bi se pozicija Jugoslavije na tabeli iznenenada znatno popravila u skladu sa opštim izborno-bagernim oduševljenjem. Ali, budući da je korupcija radnja u kojoj učestvuju najmanje dve osobe – ona koja daje i ona koja prima mito – biće da je u toj priči bilo i našeg malog, skromnog ličnog doprinosa.

Osnovi mita i korupcije uče se još u porodici ukoliko imate brata ili sestru od kojih možete da primite mito za ćutanje pred roditeljima. Videli ste da je vaš brat slomio skupoceni porcelanski suvenir s putovanja iz Kine koji je veoma drag vašoj majci. Vaš brat je video da ste vi videli, i moli vas da kažete da je to uradila vaša sijamska mačka. Pitate brata šta ćete dobiti ukoliko potvrdite njegovu priču. On kaže da će vam dati čokoladu koju vam je, svakom po jednu, poklonio ujak prilikom jučerašnje posete. Malo se nećkate, kažete da nije u redu da se laže roditelj, i puštate brata da se malo muči i da vas moljaka. Najzad kažete: „U redu, to činim zato što sam dobar čovek“, i u slast pojedete dve čokolade. Počinje naivno, ali vi već u sedmoj godini nezadrživo idete ka pretposlednjem mestu na tabeli koju će mnogo godina docnije sačiniti Transparency International.

U školi ste zatim uočili da se nekim đacima na volšeban način popravljaju ocene, i da jedinice preko noći postaju trojke. Nije vam bilo jasno kako je to moguće, dok jednog dana niste videli mamu vašeg druga iz klupe Veselina kako sa nekakvom šarenom kesom ulazi kod matematičarke u kabinet. Vesa je za matiš bio beznadežan slučaj, ali gle čuda, dobi on trojku na kontrolnom zadatku sledeće nedelje. Pa onda još jednu četvorku kad je na tabli rešio zadatak u roku od dva minuta! Sve ste to ispričali vašoj majci, i pitali je zašto i ona ne ode kod matematičarke sa šarenom kesom. Majka vam je održala predavanje na temu ‘ko uči taj zna, a ko zna taj ima’, i objasnila da Vesina mama čini medveđu uslugu svom sinu koji će bez znanja propasti u životu, zaključivši da se bez škole ništa ne može postići u životu etc. Mnogo godina kasnije vaša mati će, gledajući reklamu na državnoj televiziji za Vesino privatno eksport-import preduzeće, ogorčeno reći da nije bila u pravu. (Vi ćete joj utešno reći da nije ona kriva već sistem, i da ste joj neizmerno zahvalni na takvom vaspitanju. I nećete se najbolje osećati dok joj to govorite, pošto ste baš juče, na nagovor vaše žene, odneli na poklon kozmetički set „BU“ vaspitačici koja čuva vaše dete u obdaništu.)

Poslušali ste majčine savete i postali akademski građanin, dr, specijalista hirurgije. Jednog dana u vašu bolničku ordinaciju ulazi kratkovrati, diskretno naoružani telohranitelj jednog ozloglašenog političara koga vi površno poznajete sa letovanja, i kaže: „Doktore, pomagaj, jedan moj prijatelj ima prostrelnu ranu u peti. Znaš, njegov pištolj je slučajno opalio na svadbi.“ Jasno vam je da nikakve svadbe nije bilo, no nije baš da vam je ponuđen izbor pa pristajete da izvedete tu ilegalnu (takve stvari se inače prijavljuju policiji) operaciju u svojoj privatnoj ordinaciji. Operacija je obavljena, dobili ste svoj deo. Dobili ste i zahvalnost porodice izraženu u pernatoj živini, viskiju, čipkastom crnom bodiju i vezenim stolnjacima za vašu ženu. Nije vam palo na pamet da odbijete darove. „Pusti, opasni su to ljudi, lako potežu pištolj i onda – ode peta“, opravdali ste svoj postupak strahom za sopstveni život. Vaša žena je s gnušanjem pogledala čipkasti bodi i stolnjak, i konstatovala da „ovi baš nemaju ukusa“. Vi ste bacili pogled na slike obešene na zid ordinacije, nostalgično se osvrnuvši na vreme kada su pacijenti imali stila u podmićivanju. Viski ste popili isto veče, a sa kokoškom niste znali šta ćete („ja sam hirurg, a ne kasapin“), pa ste je pustili niz ulicu. Mnogo godina kasnije saznali ste da je vaš pacijent izrešetan u nekom mafijaškom obračunu, a da se kokoškom počastio komšijin pit-bul. Identitet prostreljenog pacijenta nikad niste odali.

Vi ste drugi slučaj: na vreme ste shvatili da Srbi više vole da se obuku nego ‘leba da jedu, pa ste pokrenuli biznis s kripicama. Postali ste vlasnica ugledne modne kuće, i dobro vam ide posao. U butik vam ulazi žena, direktora banke, čija vam je finansijska pomoć neophodna da biste ostvarili svoje snove. Prekidate telefonski razgovor vrlo glasno rekavši da vam je upravo došao važan klijent i draga prijateljica. Dama vas moli da ne prekidate svoje poslove, dobacivši da je u prolazu i da je svratila samo na par minuta da vas pozdravi. Jasno vam je sve, i posvećujete se dami nezgodnih dimenzija. Dva sata posle, dama izlazi sa dve ogromne kese iz butika. „Koliko sam vam dužna za ove komplete?“, pita dama. „Ništa, sa srećom da ih nosite“, odgovarate vi. „I puno pozdravite muža.“ Na kompletima pomenute dame jedva da su se rašili dugmići, a njen muž je nepovratno „zglajznuo“ sa funkcije. „Nema veze, uložila sam u marketing“, tešite se vi, mada vas muči to što iskompletirana dama ne izlazi baš mnogo iz kuće ovih dana.

Ne prepoznajete se u ovim redovima? Tvrdite da niste nikada primili ili dali mito? Niste odneli čak ni sto grama kafe šalterskoj službenici u vašoj banci ili opštini? E pa, onda, sa ponosom možete nositi bedž sa natpisom „I ja sam Koštunica“.