L.A.

Kad se spustiš tih par kilometara južno od Hollywood bulevara, pošto si video sve zvezde i zvezdice najčuvenijeg svetskog trotoara i kreneš na zapad Sunsetom, proći ćeš kroz pravi kolaž najrazličitijih i nemogućih prizora.

Istočni Hollywood, na samom početku putovanja, prava je „a la Bukowski“ slika ove grdosije nazvane Los Anđeles. Grad mračnih i bezimenih barova, za koje shvatiš šta su tek ako ti se desi da se u trenutku kada prolaziš ispred njih otvore ta neprimetna vrata. I iza njih se pojavi nekakva sumnjiva faca u neko doba dana kada je većina onih „ostalih“ obično na poslu. Zapljusnu te poznati zvuk zveckanja čaša i nekakve muzike u pozadini izmešane sa grajom ljudi koji sede za šankom i žive život velike porodice koja se hrani sećanjima iz prošlosti. Grad nekakve stalne vrućine koja se nikako ne pomera, već kao da je u nekakvom velikom oblaku jare koja čeka večernje osveženje koje, opet, nikada ne dođe.

Kako pređeš Fairfax bulevar, na kojem su nešto malo južnije od Sunseta našle svoje mesto u gradu mnogobrojne radnjice, uglavnom pozajmljivačkog karaktera, i domovi ruskih Jevreja, pobeglih još pre par ovih poslednjih „naših“ ratova od nekih njihovih vođa, ulazite u najatraktivniji deo – Sunset Strip. Ko god je nešto u ovom gradu šoubiznisa taj mora da se pojavi na ovoj štrafti prepunoj klubova, restorana i raznoraznih šašavih mesta, koja svaki put uspeju da vas privuku. Da li ćeš ući u House of Blues, gde su svako veče dobre, prave svirke, ili možda u malo nalickaniji Sky Bar koji, kako mu i ime kaže, gleda na ceo grad sa terase svog bazena, ili opet restoran-brod Mirabelle, pub Dublin – čiji nego irski – ili ste pak za kinesku kuhinju iz Chin China… na tebi je da odlučiš, uglavnom za svakoga ima ponešto.

Kako bulevar počinje da krivuda i polako zamiče ostavljajući sjaj i bleštava svetla iza sebe, odjednom se nađeš na širokom delu puta koji već pripada stambenom delu Beverly Hillsa i malo dalje još ekskluzivnijem Bel Airu. Ne znam šta bih mogao reći o ova dva grada a da već nije poznato… a i nema se mnogo toga ni ispričati, bar ne sa ovakve jedne autsajderske strane, u prolazu. Prosto neverovatno, samo par blokova južnije je grad večitog veselja i uglavnom veselih muškaraca West Hollywood, okićen kao novogodišnja jelka dvadeset četiri sata dnevno, dok na Beverly Hillsu ne možete da vidite ni prst pred okom, kao da je neko uveo nekakve restrikcije i ostavio vas u potpunom crnilu. I dok možete samo da nagađate šta se sve krije u mraku iza drvoreda pored puta, posle par velikih raskrsnica ponovo isplivate iz divljine. I vozeći severnom stranom ogromnog i predivnog UCLA-a, odjednom se nađete iznad „četiristopetice“, autoputa koji preseca ovu grdosiju pravcem sever-jug. Velika neprekidna reka automobila i svetala koja samo zuje, a iznad koje se nekako na samom brdu počašćen predivnim pogledom na celu zapadnu stranu El-Ej-a, šćućurio novi, veličanstveni Getty muzej, sa sve svojim baštama i voćnjacima. Muzej koji je samo po svojoj arhitekturi i zanimljivosti celog prostora zaslužiio da uđe u ligu velikih, da se nađe među jednim Guggenhajmom, NY MOMA-om, Londonskim nacionalnim i onim drugim galerijama i muzejima. Nažalost, sama postavka je, bar kad sam je ja video, bila krajnje nezanimljiva i pomalo prazna, ali dolazak i uživanje u samom prostoru vredelo je jurcanja po vikend-saobraćajnoj gužvi i čekanja u redu da se uđe…

Od Getty-ja je do Pacifica i do kraja ovog ogromnog bulevara ostalo još nekih 4-5 milja, i to njegovih možda i najčudnijih pet milja. Čas si u urbanom delu – ukoliko je to uopšte moguće reći za ovu grdosiju od El-Ej-a – onda malo zađeš u neke šumarke koji izgledaju kao da nemaju apsolutno nikakve veze sa bilo kakvom ljudskom nastambom. Jedino što je prisutno kao siguran znak da i tu žive ljudi jeste asfalt ispod vas i – šta drugo – gotovo neprekidna reka automobila…

Voziš se gore-dole nekakvim brdašcima, da bi na kraju – isto tako iznenada kao što si iz šarenih svetala Stripa uleteo u mrak Beverly Hillsa, i onda opet u ove čudno puste krajeve – došao do samog finala. Zašto Sunset?, pitao sam se kad sam došao ovde. Tek kada sam prvi put stvarno i ispratio sunce posle jednog kalifornijskog vrelog dana i zajedno se s njim spustio niz ovu predivnu ulicu, video ga kako usijano uranja u okean – sve mi je bilo jasno.

I onda kada ga i ispratiš, ostaje ti da se na poslednjem semaforu odlučiš kuda ćeš. Ako skreneš na sever i ukoliko si spreman za jednu avanturu, za nekih 6-7 sati vožnje doći ćeš do onog čuvenog i crvenog Golden Gate mosta u još lepšem San Franciscu. Ako kreneš levo, na jug, ne treba ti čak ni toliko da se preko svih raznoraznih gradića-naselja tipa Long ili Manhattan Beach i još južnije San Diega, nađeš ispred zida.

I to pravog zida, nalik onom u Evropi, srušenom pre nekih desetak godina ujednom drugom gradu-priči. I ovaj, meksički, funkcioniše po sistemu „ovamo kad god hoćeš, al’ nazad – teško“.