Obezbeđenje

U početku beše portir, obično brkati radnik, kome je procenom invalidske komisije zabranjen rad na prethodnim poslovima, pa je preporučeno samoupravnom organu da ga rasporedi na lakše i manje odgovorne poslove i radne zadatke. Iz odeljenja zaštite na radu, dobio je na revers: baterijsku lampu, bordo ukoričenu svesku, hemijsku olovku, zimske i letnje cipele i košulje, tamnoplavo odelo sa žutim dugmadima, opasač sa srpom i čekićem na okrugloj mesingoj šnali i plavu „titovku“ sa zvezdom, petokrakom.

Za poverene poslove obučavan je u kancelariji „personalnog“ celo prepodne. Posebno mu je naglašeno da telefon može da koristi u lokalu i to u službene svrhe, zbog čega mu je predat ključ od bravice za brojčanik. „Evo ruke i da znaš, druže, da si od danas predstavnik sistema civilne i društvene samozaštite“, ispratio ga je kadrovik.

Presvukao se u poljskom klozetu i stupio na dužnost pošto je obedovao kupus, kobasicu i salatu od cvekle. Njegovi alatničari su aplaudirali kada se pojavio na traci fabričke menze, onako važan, pa su na brzinu organizovali kupovinu poklona – pištolja na vodu, da mu se nađe u vremenima opasnim. Sakrio je dar, smotavši ga u najčitaniji večernji list na Balkanu. Brzo se uhodao na poslovima zaštite fabričkog kruga i ostatak radnog veka proveo je sa zidnim satom, kaloriferom, kalendarom sa golim ženskama i nepromočivom zelenom bundom koju je zadržao pošto su pristigle nove „kolege“ sa modernim uniformama, službenim frizurama i niklovanim revolverima. Dok je čekao rešenje o penzionisanju po sili zakona, trpeo je uvrede na lični račun, a posebno ga je pogodilo što su „momci“ počeli da pretresaju ženski personal, i to do detalja.

Zakon o preduzećima izmenio je krug posetilaca njegovog direktora, vozni park i objekat u kome je radio. Umesto portirnice, nikla je nova zgrada sa kapijom koja se otvarala daljinskom komandom, reflektorima sa žutim svetlom, monitorima za praćenje udaljenih delova kruga, parnim grejanjem, fontanom na elektromotor i pristupom kroz detektorski portal. Nabavljen je i kolor televizor, na kom su mogli da gledaju isključivo „Pink“ i „Palmu“. Zakupci poslovnog prostora direkcije voleli su da svraćaju u „sektor obezbeđnja“.

Rešenje o prestanku rada po osnovu ispunjavanja uslova za penzionisanje dobio je istoga dana kada je polovina radnika fabrike dobila rešenje o prinudnom odmoru. Tog dana imao je priliku da sagleda metode rada svojih kolega. Ispred kancelarije kadrovske službe stvorila se gužva od radnika pozvanih na uručenje „uputa za gluvarenje“. Uz psovke i zavrtanje ruku, šamare i šutiranje, otpočela je nova epoha fizičke zaštite ljudi i objekata.

Novo zanimanje dobilo je razmere epidemije. Regrutacija je obavljana po strogim pravilima, ali spontano. Tražilo se iskustvo iz uličnih borbi, staž na čišćenju oformljenog ratnog terena, obraćanje sa: „Izvol´te, šta si hteo?“, skraćena kravata, jer je njen veći deo zauzet vezivanjem oko onoga što se kod običnih ljudi naziva vratom, a kod te populacije – prostorom između leđa i ušiju. Usmereno, neinstitucionalno školovanje, izrodilo je ovu čovekovu sortu u impozantnom broju, sa tendencijom da nadvisi ostatak obezbeđene Srbadije. Pripadnici te vrste primaju naloge preko mobilnih telefona a, kad izostane poziv, akcije se preduzimaju na osnovu zvona iz oskudnog prostora, sakrivenog u velikoj kosti ošišane lobanje.

Službeni jezik se menjao tokom trajanja pomenutog zakona. U početku, građani i radni ljudi su imali priliku da primaju naređenja po komandama na svim dijalektima našeg, tada teritorijalno rasprostranjenog naroda. „Dela, papak, ne m’či iz špalira!“, naređeno je našem penzionisanom portiru, dok je čekao u redu za predaju svog deviznog imetka na oplodnju. „Nisam vas razumeo, druže“, propinjao se nesretnik da vidi početak verničke kolone, ustrojene ispod zapadne tribine stadiona Jugoslovenske Narodne Armije. „Ne kurobecaj se, stari, da ne dobi’š po šupku!“, razumeo je na vreme. Ruka mu je stezala četiri novčanice, koje bi za mesec dana trebalo da rode petu, što će biti dovoljno za unukovu želju da sredi limariju na „fići“.

Sada je službeno obraćanje stasalo, uticajem dominantnog narečja, te su civili u prilici da shvate sadržinu i poruku naloga: „Nema love zemljaci, šetajte dok ne stigne!“, zatvaraju se zatamnjena bančina vrata od debelog stakla na kojima, u donjem levom uglu, piše „security“.

Ozloglašeni pripadnici državnih snaga sigurnosti u susednoj nam zemlji, uspevali su da odbiju prvi nalet narodnog gneva, presvlačenjem i sakrivanjem identiteta svog sadističkog posla. Naši pripadnici preduzetničkog i partijskog obezbeđenja bi, za slučaj takvih prilika, bili prepoznati po anatomskim „vrlinama“ i modnim navikama. Njihovi poslodavci će, ako se sve ovo na vreme završi, pričati i pisati bajke o svetskoj i domaćoj zaveri, zbog koje su bili prinuđeni da angažuju i proizvode osione gamene na zaštiti sebe od sopstvenog naroda. Slava im!