Istorija

Historia magistra vitae.

Da u sentencama poput ove ima i trunke istine, Srbi bi, kao – jel´te, narod najstariji – bio najobrazovaniji na svetu. Suva statistika, da ovog puta druge autoritete ne potežemo, kaže nešto sasvim drugo i suprotno.

To, dakako, ne znači kako Srbi nemaju nikako ili boluju od manjka istorije. Naprotiv. Što se bar nekih od Srbalja tiče, još nije definitivno utvrđeno da li su prvo postali majmuni pa Srbi, ili obrnuto. Isti krugovi pouzdanim smatraju da je vinčansko pismo najstarije na svetu, a (srpska) ćirilica oku najprijatniji način beleženja umotvorina. Potonje uverenje raste srazmerno kako stepenu obične, prostonarodne, tako i one „urbane“, funkcionalne nepismenosti.

Otud nije čudo što je istorija među Srbima usmena disciplina, kojoj su naročito skloni slepi i ostali guslari, a učionica života počesto je krčma, birtija ili bar najbliži podrum pića. Metafora balkanske krčme, uostalom, dovoljno je poznata: u ovom specifičnom slučaju ona nam pruža utehu da i oko Srba žive istorijski, historijski, povijesni i zgodovinski narodi odnosno plemena nedovoljno distancirana kako od Srba, tako i od istorije.

Van pomenutog područja istorija je nauka, akademska disciplina, profesija ili, u obliku svetske i nacionalne istorije, manje-više obavezan školski predmet koji većina dece mrzi isto kao i matematiku. Ozbiljni ljudi u pomenutom belom svetu skloni su da čak i cele narode podele na one koji su okrenuti budućnosti, sa jedne, i one koji u budućnost srljaju guzicom, zagledani u sopstvenu prošlost, sa druge strane. Da je ova podela ozbiljna, ne bi bilo dvojbe kojima od pomenutih Srbi pripadaju. No, ni istorija ni budućnost ne postoje.

Sa stanovišta svakog, pa i ljudskog bića, jedina izvesnost je sadašnji trenutak, a način na koji pamćenje konstituiše prošlost (pa istoriju, potom) i psihofizički osnov očekivanja bilo kakve budućnosti pripada specijalizacijama i interesovanjima sasvim različitim od istorijskih. Ta interesovanja, uzgred, nikakve veze nemaju sa onim što je „naša“ istorija za „nas“, nasuprot jadu i bedi koje „oni“ i „drugi“ proglašavaju svojom istorijom. Niko nigde i nikada nije stradao kao mi, niko nije više ni skuplje u celoj svojoj istoriji, i to sopstvenom krvlju i glavama toliko plaćao slobodu, mi nikada u svojoj istoriji nismo vodili nikakve osim oslobodilačkih ratova… I, uopšte, u tom smislu može se, bez ikakvog rizika od greške, reći da su Srbi u svojoj istoriji od Stefana Nemanje do danas prešli razvojni put od zlatnih viljušaka do zarđalih kašika. I to bi bio sav uspeh; jer za gomile istoričara od struke i hobija, nacionalne književnike i fariseje, takozvane političke lidere, advokate i tumače istorijske istine svih Srba sveta još traje ona kneževa pijanka na kojoj se branitelji Srbstva nadmeću u međusobnom optuživanju za (još nedogođenu) izdaju, Lazar se opredeljuje za carstvo nebesko (a narodu šta bude), carevi podižu zadužbine, a ne vade oči sinovima i/ili očevima, braći i šuracima, najveći heroji su kvislinzi i drumski razbojnici, despoti udaju sestre za okupatore…

Mora se priznati da su srpski udžbenici nacionalne istorije s kraja prošlog i početka ovog veka u pogledu ravnodušnosti spram pomenutih „nepriličnih“ primera, uglavnom otud pokupljenih, bili obrazac hladnog naučnog pristupa. Za današnje i buduće valjalo bi skupiti hrabrosti da im se pristupi, s obzirom na sve što smo, na nesreću, videli i čuli poslednjih godina. Zato je ovde tako teško složiti se sa Ciceronovom sentencom o učiteljici života (ili nju složiti uz ovdašnju „istoriju“). Još manje bi se ona u punom obliku – Historia testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis, tj. svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnica starine – mogla primeniti na ovdašnja vekovna uspešna robovanja i njima, takođe više no uspešno, prilagođen mentalitet roblja, raje, podanika, samoupravljača i „birača“.

Otud ovdašnji svet jedva da ima smisla ne samo za sprdnju ili bar šalu sa sopstvenom istorijom, nego i za uviđanje zastrašujućih poruka „istorijskih zbivanja“ kakva su bila, neposredno pred početak krvavog raspada Jugoslavije, raskopavanja jama i slikanje sa kostima ili nošenje moštiju kneza Lazara diljem „srpskih“ zemalja. Danas, manje od decenije posle tog istorijskog putujućeg cirkusa, niti ima Srba na „srpskim zemljama“, niti se može reći da je jama manje no što ih je bilo.

Najzad, i ovo raspredanje na temu istorije valja čitati kao sprdnju, jer se ni „ocu istorije“, Herodotu, nije posrećilo da izbegne neželjene posledice svog interesovanje za korene sukoba Evrope i Azije, ono što se danas naziva „ironijom istorije“. Taman pošto je maestralno objasnio zašto je Grčka bila osuđena na pobedu protiv Persije, Grci se dofatiše starih međusobica i pobeda se, u narednih tridesetak godina Peloponeskih ratova, pretvori u propast. Moglo bi se i ovako reći: stara Grčka je propala onog trenutka kad u njoj više nije bilo ravnoteže snaga, nego je posao „svetskog policajca“ preuzela Sparta.

No, u istoriji se valja čuvati svakog zaključivanja po analogiji: u tom smislu, ona nas niti čemu uči, niti bi ikakav njen nauk mnogo čemu vredeo. Osim, možda, jednog, takođe Herodotovog primera. Opisujući Etiopiju i tamošnje izbeglice (!), narod Asham, Herodot objašnjava kako je „za vreme (egipatskog) kralja Psametiha jedna vojska čuvala granice prema Etiopljanima… Pošto su ovi Egipćani bili pune tri godine pod oružjem, i niko nije bio oslobođen od vojničke službe, odluče oni da se svi zajedno odmetnu od Psametiha i pređu na stranu Etiopljana. Čim je Psametih za to doznao, pošao je za njima u poteru i, kad ih je stigao, preklinjao ih je da ne ostavljaju pradedovske bogove i da ne napuštaju svoje žene i decu. Priča se da je jedan od njih izvadio muški ud i rekao: ´Dok bude ovoga, imaćemo i žena i dece´.“

Važna napomena glasi: gore citirana istorijska pouka važi samo za one koji se ne drže srpske istorijske pameti, o pastiru koji se naljutio na selo, pa sebi otsekao onu stvar. U tom slučaju, istorija nema za šta da se uhvati, niti na šta da se primi.