Telefonska sekretarica

Predak ove komunikacione naprave je živa sekretarica – žena koju su prvi korisnici telefona zapošljavali da laže za njih. A pošto je dobra lažljivica bila i skupa, nastala je mašina kao ustupak tržišnom načinu mišljenja.

To je stvorilo novi izvor zabave za dvoje – vlasnika i korisnika. Telefonska sekretarica je neka vrsta kasetofona priključenog na telefon koji običnu audio-traku ili njen mikro-ekvivalent koristi da vlasnik na nju snimi svoju poruku, a korisnici svoje odgovore. Ovi prvi uvek žele da njihova poruka nosi trajni individualni pečat. Najbezličniji tip „Znate šta treba da radite – bip-“ znači da je dotična osoba introvertna i konformista, odnosno da se lažno predstavlja kao hladnokrvno čedo vrlog novog sveta. Takođe „suv“ tip poruke: „Dobili ste broj taj-i-taj. Molimo vas da posle zvučnog signala ostavite poruku. Hvala!“ obično se nalazi na „sekretaricama“ u firmama. Ako je reč o privatnom broju, vlasnik je osoba koja nema mnogo smisla za humor, a ni sluha za razne vrste igranja. Sve ostale poruke su nepresušni izvor zabave. Ako je u pitanju forma „dobili ste pravi broj“, na nju se po pravilu odgovara sa „ma nemoj“, jer je ovde reč o Srbima, a ako neko lepo vaspitan poruku završi sa „želim vam prijatan dan“, tu prirodno sledi „šta je, bre, tu prijatno“. Ima i izvinjavajućih poruka građana pokornih: „Meni je nenormalno žao što trenutno nisam u mogućnosti da uživam u neuporedivom milozvučju vašega glasa, ali dajem vam časnu reč da ću se javiti čim uzmognem“. Ako je poruka u dva glasa, tu se sigurno radi o golupčićima koji ni virtuelno ne mogu da se razdvoje. To je i dobar metod da se udvarači(ce) i smarači(ce) drže na distanci. Ako je poruka dvojezična, ili ta osoba zaista često radi sa strancima, ili je rasni srpski snob, nalik onima koji su na Zelenom vencu kupovali plastične igračke u obliku pejdžera, pa u kafani glumili Del-boja iz „Mućki“. Poruke na kojima je glas „podvučen“ muzikom su priča za sebe: od razmazane kakofonije lošeg snimka, preko svih zamislivih muzičkih rodova (neki zvuče i nezamislivo), do devojačkih poruka gde burdelj-saund prati mazno tepanje puno skrivenih obećanja za naivne. Lopovi mnogo vole da čuju „Otišli smo na letovanje, vraćamo se za dve nedelje.“

S druge strane niza ovih neobičnih tvorevina ljudske invencije nalaze se još neobičnije – poruke korisnika: 1) „tut-tut-tut“, kada neko ne voli da priča sa mašinom; 2) „reci mu-joj da sam kod kuće…“ i slično, poruke onih koji još uvek misle da u govorećim mašinama žive mali ljudi; 3) „Isporuka heroina za tebe je večeras u ulici…“, neduhoviti i potencijalno opasni „štos“ dokonih; 4) stiskavac-muzika kao ljubavni zov (retko uspeva); 5) „E, nego slušaj da ti pričam šta sam sinoć…“, iritantna forma koja potroši celu traku, ali može slobodno da se emituje kao radio-drama; 6) serija prostakluka ako je neko ljut što je pogrešio broj (domaći specijalitet); 7) „Vraćaj pare!“ – poruka koja pokazuje opravdanost uvođenja „sekretarice“; 8) Šifrovane prijateljske poručice koje pozivaju na ćaskanje, druženje i skitnju. Spisak ovim nije iscrpljen.

Pol Virilio virtuelni prostor, u kome se odigravaju i telefonski razgovori, definiše kao pretpostavljenu realnost – može se samo pretpostaviti da je dijalog nošen žicama i česticama stvaran. Oni koji se ne daju zbuniti idejama mislilaca novog doba i ne poseduju „upitanost nad diskursom informatičke sfere“ lepo kupe „sekretaricu“, jer ona olakšava i ubrzava komunikaciju, obavljanje poslova, stvaranje ljubavnih i prijateljskih veza, a donosi i specifični kvalitet dijaloga sa zadrškom: onaj koji prima poruku ima mogućnost izbora da li da odgovori na nju, pogotovo ako je kod kuće dok je sluša. Ta mogućnost navodi na pomisao da nas, dok ostavljamo poruku, onaj kome je upućena sluša, bekelji se i imitira nas. Tako poruka često glasi: „Javi se, znam da si tu, kad ti dođem razlupaću ti kantu.“ Oni koji su pomenuti metod doveli do apsurda i drže „sekretaricu“ non-stop uključenu rizikuju potpunu desocijalizaciju i izolovanost, a time se gubi i čar iznenađenja.

„Sekretarica“ je dobra i korisna, a ne može da uzvrati na ono što joj se saopštava. Verovatno će se i to izmeniti kada se uvedu inteligentne sajber-sekretarice. Sa njima će najveći problem biti što nisu tople, meke i podatne ako se posade na krilo dok im se diktira poruka. Vlasnik ovakvih mašina, u svakom slučaju, dolazi kući, vidi da namiguje crvena lampica i mnogo se obraduje što ga tamo neki ljudi traže i misle na njega. Pa makar i u pretpostavljenoj realnosti.