Blood and Belonging

Draga Naduda,

Naslov knjige Majkla Ignjatjeva o etničkom nacionalizmu (u knjizi je „opevan“ i „slučaj“ Južnih Slovena), naznačen kao subject ove poruke, ima višestruke veze sa onim o čemu želim da ti pišem. Ovaj naslov mi je, posle dužeg vremena, pao na pamet za „naše“ Badnje veče. To veče sam, sticajem okolnosti, provela u gradiću četrdesetak minuta vožnje od Toronta, u najneverovatnijem društvu, u tamošnjoj „našoj“ crkvi, a posle i na „svečanoj“ večeri na istom mestu, odnosno u crkvenom klubu. Tamo me je odvela mlada studentkinja sa mog univerziteta (našeg porekla, rođena u Kanadi), koja me je veoma srdačno pozvala da taj dan provedem sa njom i njenima, jer ovde nemam „nikog svog“. Kako sam dve nedelje pre toga sa Pat, Džulijom i Nikol bila u Saint Michael´s katedrali na ponoćnoj misi uoči katoličkog Božića, pomislih kako je baš dobro da se podsetim kako to slave „naši“. Setih se moćnog glasa i prekrasnog pevanja našeg čika Đorđa Žunića, koga smo u sličnim prilikama čule par puta u našem detinjstvu, pa sam poželela da čujem, sada i ovde, nešto takvo. I tako, pođoh u nepoznato…

Pri izlasku iz kola, parkiranih jedan blok dalje od crkve, zapahnuo me je oštar miris – ne tamjana, draga moja, već – prženog luka! Jer, u „klubu“ se već od ranog popodneva pripremao prebranac za narod-vernike, da se založe posle službe. Taj miris me je već na samom početku nekako dotukao te, sa stomakom u grlu, uđoh u crkvu. Gužva velika, vernici udešeni, u crkvi bučno kao u kafani, a sveštenik viče (bukvalno!) da bi ih umirio i da bi ga čuli. Služba je zvučala kao da sam je ja održala, toliko je bila „duhovno uzvišena“. Na kraju službe sveštenik upozorava prisutne da polako, bez guranja, stanu u red i priđu da uzmu badnjak, jer ima za sve (!) i da potom isto tako polako siđu u „klub“ na večeru, koja je svečana, upozorava on, kao da želi da predupredi eventualno „pevanje i pucanje“. Atmosfera me je podsetila na neku od onih gužvi u beogradskom gradskom prevozu, kad majstor viče: „Ne guraj se, narode, svi će ući!“.

Spustih se i ja u smrad prženog luka, ribe i kuvane rakije. Prostorija velika, moderno uređena. Očito je u njeno uređenje uložen veliki rad i novac tih istih ljudi. Na zidovima slike: njegova svetost patrijarh srpski Pavle, seoba Srba pod Čarnojevićem, Draža Mihajlović (istina, nekako u ćošku) i slika Njenog veličanstva britanske kraljice Elizabete II iz sasvim mladih dana. Ova poslednja slika me je sasvim iznenadila, jer se ja ovde srećem sa Kraljičinim likom samo na poštanskim markama. No onda pomislih da ta slika u „klubu“ verovatno iskazuje lojalnost ovih ljudi zemlji u kojoj sada žive. Tu takođe shvatih da tradicija isticanja slika vlastodržaca ostaje tradicija, ma gde da si.

Na večeri, a morala sam jesti da ne uvredim moju zaista dirljivo ljubaznu poznanicu, upoznah jedno pedesetak prisutnih. Dok smo razmenjivali rečenice upoznavanja i čestitki, uočih da gotovo svi teško govore srpski, i to sa jakim zavičajnim naglascima. Slika atmosfere i ljudi koju hoću da ti predočim bila bi nepojamno groteskna, recimo kao neke scene iz Felinijevih filmova, kada bih sebe mogla da doživim kao „potpuno objektivnog“ posmatrača. Ali, svi ti ljudi su, po nečijoj definiciji – „moji“! Tako su me misli o blood and belonging ispunile osećanjem teskobe i teške tuge. Da bih se nekako utešila, pomislih kako bi mi verovatno sve izgledalo drugačije da sam ovo doživela u nekom od rodnih sela tih „naših“ Kanađana. Elem, miris prženog luka me je proganjao do sutradan uveče.

U neobičnoj ali sasvim nedvosmislenoj vezi sa svim ovim je i jedan današnji događaj. Popodne sam, sa Donom Stivensonom, bila na predavanju koje je držao već pomenuti Majkl Ignjatjev. Predavanje je na jedan širi način bilo povezano sa temom blood and belonging. Pošto je prilika bila takva, da ne objašnjavam sve detalje, na dotičnom predavanju sakupio se gotovo čitav kanadski i ontarijski liberalni krem, bivši i sadašnji. Posle predavanja bio je upriličen prijem, na koji sam pošla na Donov nagovor.

Kako je Don poznavao veoma mnogo prisutnih, on je, pažljiv kao i uvek, nastojao da me upozna sa što više njih. Dok sam se upoznavala sa tim ljudima – shvatih da ne pripadam ni tu. Ne zbog toga što ne pripadam tom glamuru, slavi, lepoti, bogatstvu, moći i vlasti, već zbog toga što niko od tih ljudi nema nikakvu vezu ni sa čim u mom životu, i teško da bi je mogao imati čak i kada bih se ja jako potrudila da naizust naučim ko je tu ko, i ko se tu s kim „voli“ i „ne voli“… Ne znam da li razumeš…

I tako dođoh kući, dosta smušenih misli i nekako najednom zatekoh sebe kako – zavijam sarmu od kiselog kupusa (molim primeti, prvu u životu)! Sarma se, eno, krčka dok ja kuckam ovu poruku, smrdi naravno, a šta bi drugo, i podseća na blood and belonging…. Odmah da kažem, da ne brineš, dobro se osećam i nemam više teške misli. Zapravo, dok sam – mehanički ali pomno – pratila mamin detaljni recept i crtež lista kupusa, gde dođe meso, pa strelice koje me upućuju šta se prvo savije, pa upozorenje da sve treba zaviti „čvrsto i ređati u šerpu u krug“, osetih da sam se opustila i da, na neki teško objašnjiv način – uživam! Postadoše mi najednom strahovito komične sve moje dotadašnje misli, osećanja i poređenja. Moram ti reći da sam se naglas smejala. Učinilo mi se kao da sam u kratkom vremenu bila na dve različite planete, pri čemu one pripadaju različitim galaksijama, a nekako i odnekud ja i sa jednom i sa drugom imam neke veze, mada osećam da me je sarma neumitno opredelila!

Javiću se opet, uskoro. Čuvaj se. Voli te Maja

P.S. Meteorološke prilike su povoljne, napolju je, začudo, iznad nule, tako da omogućavaju da noćas ostavim otvoren prozor. Nadam se da će to pomoći da preživim moje novo „sarma-otkriće“ na temu blood and belonging. Kako ću celu stvar konačno „svariti“, javiću kad sarmu probam.