Demonstracije

„Demo“ – tako na engleskom kolokvijalno nazivaju demonstracije. „It was a big demo“ – „To su bile velike demonstracije“. Mi na srpskom nemamo ovu skraćenicu, a nemamo ni jedninu, nego samo množinu te imenice; kad je jednina, onda je to demonstracija proizvoda, ili veštine ili sile, to jest moć marketinga. Ipak, ove zime u demonstracijama, hvala bogu, ne oskuđevamo, bez obzira na rod, broj, padež i ponegde kljakavu sintaksu.

Prve zaista velike demonstracije uživo, a ne na televiziji, videla sam u Londonu početkom maja 1974. godine.

One beogradske ’68 ne računam, jer se tada samo sedelo po fakultetima (na podvožnjaku nisam bila), pa onima kojima i danas zadrhte glas i srce kad ih nostalgično pominju cinično kažem da je šezdeset osma značajna samo po tome što je te godine jedna ludača ispalila četiri metka u Endija Vorhola. Osim toga, svi lipanjski govornici zaklinjali su se doslovno ili figurativno na odanost onoj jedinoj partiji, a meni su i ona i to deklarativno licemerje bili bedak još mnogo pre tog beogradskog juna, pa sam bila pošteđena političkog prosvetljenja u okvirima samoupravnog socijalizma.

Na ovu londonsku manifestaciju slučajno sam naišla, gluvarim ja tako po gradu, kad ono nasred Oksford strita ide ogromna kolona ljudi i svi nose razne parole i transparente. „Zbog čega demonstriraju?“ pitam ja prolaznike, a oni mi objasne i meni se to mnogo dopadne jer uopšte nije ličilo na našu ondašnju stvarnost, a dopada mi se još mada nimalo ne liči ni na našu sadašnju stvarnost.

Dakle, zašto je toliki narod išao u protestnoj povorci?

U Engleskoj imate pravo na picketing, to jest demonstriranje sa parolom koju nosite i na kojoj piše zašto se bunite, zašto ste ogorčeni i kakva vam je nepravda učinjena. Ako to radite ne ometajući saobraćaj i prolaznike, nije vam potrebna nikakva prijava i dozvola. Smete da šetate ne samo u blizini institucije i pojedinaca koji su vam učinili nažao nego bilo kud po gradu, a to vaše pravo se zove picketing rights. Međutim, šta se desilo: nekoliko ljudi je negde povodom nečeg protestovalo, policija ih je rasterala (batine nisu dobili), pa je zatim još napisala prijavu i htela da ih izvede pred sud.

I zbog toga su se u Londonu – u znak odbrane picketing rights, prava na ulično obaveštenje o nekom protestu, na šetnju sa napisanom porukom – okupili predstavnici svih mogućih stranaka i pokreta: tu je bilo anarhista, trockista, maoista, KP Engleske, nekih partija za koje nikada nisam čula, raznih religioznih pokreta, sportskih društava, društava za zaštitu ovoga i onoga, članova ozbiljnih velikih sindikata, studentskih udruženja, a takođe su tu marširali i predstavnici parlamentarnih partija, odnosno laburisti i konzervativci. Većina je imala transparente na kojima je pisalo iz kojeg su grada, iz koje lokalne podružnice ili opštinskog odbora, nisu bili samo iz Londona, nego iz raznih mesta širom Engleske. I svi su se ti ljudi i žene najrazličitijih uverenja, zastupnici svakakvih političkih i drugih programa, okupili da zajedno u povorci prođu centrom grada i održe miting na Trafalgar skveru da bi branili osnovna građanska prava, ona što su jednaka za sve i svakog. Stojim na trotoaru i zavidljivo gledam iz svog jednopartijskog jugoslovenskog aspekta, a kolona ide li, ide, nikad kraja…

Ova engleska pričica u našem sadašnjem trenutku (koji merimo godinama) izgleda utopijski – ali, naravno, bajke postoje da bismo u njih verovali. Pravda i dobro posle grdnih peripetija na kraju pobeđuju, a zloj maćehi obuku usijane gvozdene cipele i nateraju je da igra u kolu. Meni se, inače, takav krvoločno osvetoljubiv mitski epilog ne dopada, kao ni narodna razdraganost dok se na istorijskom gradskom trgu posmatra zdruzgavanje kostiju nekog nesretnika pomoću raznih točkova i čekrka. Uostalom, mnoge bajke postoje u nekoliko verzija, nema svaka obavezno masakr kao naravoučenije. To se uglavnom događa kod Šekspira, ali kod njega prvo oni bolji i naivniji moraju da izginu, a žrtava je valjda bilo dovoljno za ovih sedam godina.

Pričica je nama ovde zasad samo željena budućnost, ali se valja nadati da će se polako sve više ljudi dozvati pameti i prestati da budu prasci koji imaju jednakija prava od nas ostalih neprasaca, za koje misle da su sličice iz „Krašovih“ čokoladica „Životinjsko carstvo“ uredno polepljene u album. Tako ćemo možda od životinjske farme napraviti nešto gde se svako ponekad sasvim ugodno oseća – uprkos mnogo čemu – baš zato što nije sveden na dvodimenzionalnu floru ili faunu u nečijem julskom spomenaru napravljenom od socijalističke ‘artije Srbije.