Fioka

Moja je fioka moj tamni vilajet. Ako otvorim, kajaću se, ako ne otvorim, kopkaće me želja da zirnem u beleške, davno prepisane citate, isečke iz novina, na salvetama zapisane kafanske stihove (davno pre mapa…).

Naravno, ne odolevam. Sedam obavezno na patos, izvlačim fioku i skidam sloj po sloj izbledelih sećanja.

Mali plavi rokovnik za 1970. godinu, na plastičnim koricama piše: Hemijska industrija „Slobodan Princip-Seljo“, Vitez. Otkud to meni? Gde je Vitez? Gde je danas Vitez? Otvaram plavu koricu… praškasti eksplozivi… plastični eksplozivi… detonirajući štapini… U pravi čas! Na narednim stranicama naslovi: „Historijski datumi“ (17. maja 1967. Josip Broz „peti put izabran za predsjednika SFRJ“), „Astronomski početak godišnjih doba 1970“, pa „Pomrčine Sunca i Mjeseca“, „Grčki alfabet“, „Rimski brojevi“…

Onda „Dnevnik i bilješke“. Većina stranica prazna. „Bilježila“ sam štošta na svome prvom putovanju u inostranstvo, u Sovjetski Savez. Zgrada Univerziteta Lomonosov, na vrhu zvezda petokraka, šest metara u prečniku, u njoj soba čet’ri sa čet’ri, u koju bi se, za julskih vrućina, moglo smestiti svih 30 glasača… Između listova noteščića detelina, travka, neki beli cvetići – biljčice sa grobova Gogolja, Čehova, Alekseja Tolstoja, ubrane pre 25 godina na Novodevičanskom groblju. Sentimentalno vaspitanje! Na Česlava Miloša ne podseća cveće, već nešto citata iz „Zarobljenog uma“: „Gledanje na Zapad iskosa i s podsmehom nije se pokazalo kao loš kvasac…“ Eh! Nije. Nije!

Rokovnik s koricama boje čokolade, lepši, veći, za godinu 1991. Pol Elijar, „Pisma Gali“: „Sloboda je ta koja ga je učinila vernim…“. Kap španske krvi, samo jedna rečenica… Hadrijan: „Moja zabrinutost nije nestala, ali sam je skrivao kao zločin; imati pravo pre vremena, znači ne biti u pravu“.

Je li bio u pravu Borislav Pekić („Zlatno runo“): Duh predaka omiljen (je) u narodima sumjive budućnosti… A Stojan Cerović? Kad kaže: „Ideja krajina da se spoje sa Srbijom neostvariva je.“ I još: „Ono što rade srpske vlasti ne vodi boljitku za Srbe izvan Srbije“…

Dvanaesti mart, beleženo kod Terazijske česme: seljak iz Majura kod Šapca poklanja deci tri ovce; studenti prikupljaju prilog za porodicu poginulog milicionera; voditeljka govori: „Hoćemo istinu i ispunjenje svih zahteva. To hoćemo!“.

Osamnaesti mart… negde… Potonji ministar za informisanje govori o „tri temelja Srbije“: čvrsta demokratija, čvrsta privreda i čvrsta sloboda štampe.

Samo čvrsto. Tako treba.

Pod brojevima 3338 i 3340 Žika i ja upisujemo se 24. marta u Terazijski parlament. (Šta to beše?)

Skupština Srbije, „po hitnom postupku“, na samom izmaku devedeset prve odlučuje o praznicima. „Nemamo kud, kaže Šešelj, inače bi naši verski praznici bili radni dani.“

Svet ne može da nađe zajednički jezik sa nacionalističkom Srbijom (Aleksandar Nenadović). Stvarno, šta je tom svetu?

Šta je u Srbiji danas stabilno? Stabilna je stolica predsednika Republike. A može li cela Srbija da stane na tu stolicu? (Pita Dragoljub Mićunović.)

Poseban pregradak u mojoj fioci zovem „glupoteka“. Nekad sam zapisivala samo ono što sam smatrala pametnim i lepim; devedesetih, kad su nas preplavili arogancija, nepismenost, nadmenost, netrpeljivost, neukost i neukus, dani kada je o nebeskoj Srbiji najvatrenije govorilo podzemlje (Žika Stojković), braneći se od gluposti svrstala sam glupost pod „vreme uživanja“. Po sistemu, kad ne možeš da pobediš, ti se pridruži. Otkrila sam kako je zamamna. A izbor ogroman, autori se ne štede i imaju opštu podršku.

Bogu hvala, evo još jednih izbora, biće džebane za moju fioku, jer teško da će se naši pretendenti na poslanička i ina mesta ponašati kao Hadrijan, mudri car (svejedno što su, razume se, čitali Memoare): „Malo obećavam, jer nameravam da obećanje ispunim“. Oni koji mnogo obećavaju takvu nameru nemaju, u to smo se bar uverili.

A sad ćemo ispočetka.

Živeli!