Novi Zeland

Pitoma je ova ostrvska zemlja „dole ispod“, kako je u šali sami nazivaju i kako piše na majicama namenjenim turistima. A turista ima mnogo, reklo bi se odasvud. Ipak, najviše iz azijskih zemalja, pa iz Amerike, Engleske, odakle većina Novozelanđana i potiče. Zelen je Zeland, a u proleće beskrajno šaren hiljadama vrsta cveća koje tako ponosno i pažljivo gaje ovdašnji stanovnici u svojim baštama i van njih – na ulici, na travnjacima, oko drveća u drvoredu, a o parkovima da i ne govorimo. Ogromni botanički vrt u Krajstčerču, najvećem gradu na južnom ostrvu, brižljivo je gajen poslednjih stotinu godina i u njemu se nalaze najrazličitije vrste drveća – od džinovske araukarije poreklom iz Čilea i Argentine, visokih eukaliptusa, lipa ogromnih krošnji, do čempresa neobuhvativih debala i crnih borova, te šume tipične novozelandske paprati (ovaj stari deo šestog kontinenta ima ih više od 150 vrsta).

Evo, peti dan da se sunčamo (ali ne i kupamo jer uvek ima vetra, samo ne daj bože hladnog južnog sa Antarktika!). Okean zeleno modar, bistar pod vulkanskim stenama, a sivkasto zelen pri dugim peščanim plažama prekrivenim hiljadama školjki, istih kao na Jadranu, ili nam je sličnost draga… Kad je oseka, umorite se hodajući da biste najzad zaplivali ako se ne bojite dugih neretko i opasnih talasa, ali koji odlično služe serferima za njihove neustrašive bravure. U zalivima luke Litlton, kuće male, skromne, uredne spoljašnosti, okružene obaveznim negovanim baštama. Prizemne, „odevene“ ciglama (kostur svake porodične kuće je drven), kuće su inače obavezno obitavalište Novozelanđanina, a ne višespratnice, koje su u većim gradovima rezervisane samo za administraciju, firme, banke, hotele. Novozelanđani žive mirno, nenametljivi su, ali prijatni. Veoma se brzo naviknete da vam se u manjim mestima svako u prolazu javlja i neretko zapita za zdravlje i, najčešće, kao da se beskrajno raduje, u prolazu vam kaže tipično engleski: „Lep dan, zar ne?“ To će obavezno učiniti osoblje u prodavnicama, uz još nekoliko prigodnih fraza i sa osmehom, kao da se odavno poznajete, pa im je milo što se ponovo srećete. Požrtvovano će vam prevrnuti celu radnju ako ste nešto zatražili, a nije na vidiku. To što tražite uvek se i nađe, a ako ne tog momenta, pozvaće vas kući telefonom… Zaboravismo jedne večeri jednu od punih kesa u samoposluzi, pa se slatko nasmejaše kad smo se javili i rekoše da nas čekaju. Drugi put je novčanica od 20 dolara ispala kod kase, pa se iste večeri opet našla kod nas. Ne može se zamisliti da neko posumnja da ste nešto nezadovoljni, a da se odmah ne nađe način da vam se udovolji, zameni roba, ponudi druga, ponudi popust. Tolerantan, ljubazan i predusretljiv neki narod. Cene vrline: poštenje, vrednoću, pristojnost…

Istorija im nije duga. Starosedeoci su zapravo Maori koji to i nisu, jer su „tek“ pre 900 godina došli sa polinezijskih ostrva, a Evropljani (Holanđanin Tasman 1642, pa Englez Džejms Kuk 1769) otkriše ostrva svojim sugrađanima kao mali raj na zemlji, gde ne beše ni divljih životinja, ali ni drugih četvoronožaca. Polako ga naseljavahu do današnjih 3,6 miliona stanovnika, uključiv znatan broj pripadnika azijskih naroda. Kinezi su bili pioniri u traženju zlata u stotinama reka koje se na istočnu ili zapadnu obalu slivaju sa novozelandskih Alpa. Sada ima Honkonžana, Malezijaca, Korejaca (sve radnje sa suvenirima i novozelandskom vunenom odećom i kožnom galanterijom drže Korejci). Posla ima, pa iako vlada propisuje s vremena na vreme oštrije uslove za imigrante, čini se da ovde treba još mnogo sposobnih glava i vrednih ruku.

Deca su ovde neprikosnoveni mali stanovnici i ne može se desiti da se vozač ne zaustavi kad vidi vašu nameru da s detetom pređete ulicu. Vozi se levom stranom, putevi su vanredno održavani, a ima ih čitava mreža na sve strane; nigde se ne može videti nikakvo smeće ili otpaci uz put. Uopšte, čistoća gradova, svih naselja, parkova – besprekorna je. Ta se navika stiče odmalena i nećete videti ni najmanje dete da baci hartijicu od bombone na pod ili travnjak, ali zato na svim mestima gde bi to bilo od koristi stoje privlačne metalne ili kamene posude za smeće sa obaveznom najlon kesom koja se lako izvadi i ukloni kad je puna. Zaista je kultura življenja na ovom malom kontinentu na zavidnoj visni, pa i kultura uživanja!

Vikendi se, sunčani ili ne, a vreme je na Novom Zelandu dosta ćudljivo, provede u prirodi, na obalama reka, s obaveznim rekvizitima za ribolov (pastrmke od po kilo-dva uvek su nadomak udice, a nađe se i koja jegulja) ili na plažama okeana, u „istraživanju“ obližnjih (na samo sat vožnje) obronaka Alpa i predivnih alpskih jezera. Deca bez straha ulaze u hladnu vodu, a i inače najčešće idu bosa tokom leta, ma kakav dan bio, tako da vas je malo sramota što ste neki razmaženi Mediteranac naviknut da samo po vrućini ulazi u more ili u Savu. Piknik, sa sendvičima ili barbekju (što bi mi rekli – roštiljem), obavezan je deo tog vikendskog uživanja, bezbrižnog lenstvovanja posle naporne radne nedelje.