Budžet

Kada je Asteriks dodao srebrnjak Obelisku, pošto ga je upravo maznuo centurionu Titusu Liviju, rekavši „Skembaj ga u BOUGE“, nije ni slutio da je učinio mali korak za svoje, ali ogromni korak za svetske finansije. Ne govorim galski, pa ne znam kako se izgovara bouge, valjda buž ili buže, ali znam da je to bilo ime za kesu, novčanik, buđelar, šlajpek i da je gotovo uvek bio od kože. Hiljadu i kusur godina reč se koristila i za druge predmete, a istovremeno su carevi, kraljevi, svakojake vođe, gulili guravi narod, naravno, koristeći kesu, ali nesvesni njene potonje paramuntalne važnosti.

Gologuzani ali i građanske tvrdice (Commons) uobrazili su da se s vladaocem mora naći neki račun, da on treba da kaže koliko golotrbići moraju dati, ali na što će se to i potrošiti. Sirotani nisu znali da će imperija uzvratiti udarac, da će izmisliti budžet (od francuskog bougette), što je, ako možete poverovati, deminutiv od galske kese. U engleski jezik reč je ušla 1432. a Englezi su, kao retko ko, izmislili stvari koje ljudima pa čak i kraljevima zagorčavaju život. Od 1733. glavni kraljevski kaznadžej (Lord of Exshecuer), koji u Engleza izigrava ministra finansija (jer oni takvog nemaju), podnosi predračun poreza i rashoda suverena, a od 1766. i zvanično se zove budžet Nj. V., što može da znači Njegovog ili Njenog veličanstva.

Otad do danas svakojake države, bolje i gore, donose budžete (osim Hrvata, koji donose proračun), oko čega se pravi frka, jer je to, Bože, važna stvar.

Svaka zemlja ima budžet kakav zaslužuje. Ako čovek, grupa, stranka ili orgmafija ima istu kesu s državom, a takvih baš nije malo, parada oko pravljenja i donošenja budžeta uvek je novo zamajavanje naroda, koje taj narod još više košta.

Sam tekst budžeta, ako ga nikad niste videli, po pravilu je debela knjižurina, nekad i više njih, u kojima je nepregledni broj cifara postrojen uspravno, vodoravno a valjda i koso. Pravi tvorci ovih računa u svim zemljama na visokoj su ceni, ne zbog toga što vešto rade, mada ima i takvih (u Srbiji je to, navodno, bio dr Milan Stojadinović), već što su saznali stvari koje nije zdravo znati. Čak ako ste i potpuna neznalica u budžetskom mešetarenju, površnim gledanjem u brojke pašće vam u oči pozamašne sume raspoređene kao rezerva ili nespecificirane potrebe. Ni tada, nažalost, niste otkrili mnogo: ta sitna čerupanja ne bi zavredela pravljenja budžeta.

Što je budžet veći to je država gora… ali to ne sme da se kaže. Kako veći? Po čemu gora? Kako god okreneš. Ako je knjižurina velika, to može da znači: a) da se država nezakonito i neodgovorno meša i u oblasti života građana, gde joj nije mesto, ili b) da tvorci budžeta namerno komplikuju račun kako bi narod smuvali da mu iskamče još veće poreze, ili v) ne umeju da naprave tačan i pošten predlog budžeta (v gotovo uvek ide zajedno i sa a) i sa b), ili g) stanje u državi je takvo da nikakva predviđanja nisu stvarno moguća, pa se pravi velika knjiga da se kaže: ništa. Ali će ona poslužiti kao kobajagi osnova za naknadno guljenje u hodu. Naravno, ovo ni blizu nije potpuni spisak.

Brojke u budžetima iz godine u godinu neprestano rastu, pa s njima i tzv. izvori budžetskih prihoda, hoće reći porezi. Reč porez ovde koristimo za sva moguća kamčenja uključujući akcize, VAT, doprinose, merverštojer i ine.

Naravno, postoji razlika među državama; druge koriste imanentno svojstvo mrskog kapitalizma, pa umesto rebalansa lakomom narodu prodaju državne bonove, čime se pokrivaju budžetski manjkovi. Pošto ove hartije uglavnom izdaju zemlje od razume se, a hartije daju kamate, one se, začudo, prodaju iako će sve i u celosti biti plaćene kada prihodi budžeta nadmaše rashode… dakle na kukovo leto. Prve, pak koriste institucije rebalansa. To, srpski rečeno, znači da budžet može da predvidi što mu je volja, ali će naknadno, ako zafali para ili ih se potroši više, a najčešće se dogodi i jedno i drugo, narodni zastupnici morati da namaknu nove pare, znači nove poreze – where ever they are.

U našoj zemlji postoje tri budžeta, što je neuporedivo manje nego u prethodnoj. To je ujedno dokaz da smo na najboljem putu da stvorimo modernu federaciju. Ali i za ta tri, nažalost, potrebne su velike pare. Na svaki pokušaj da se izdaci smanje, sledi suv odgovor da se sve obaveze koje budžet plaća nalaze u zakonu. To je ubedljivo. Ali država u isto vreme ne servisira (uh!) gomilu svojih, takođe zakonskih obaveza, jer je to ne isteresuje. Štaviše, država i dalje stvara nove budžetske obaveze, a da za to nikoga ne pita. Ko će, na primer, platiti materijalne obaveze iz dejtonskog sporazumja, ko podneti obaveze za štete proizašle iz nepravednih sankcija, iz bojkota Slovenije, materijalne, mada nedovoljne pomoći srpskoj dijaspori i sl.

I tako, pošto su celu stvar smislili lukavi Gali, budite sigurni da će svi budžeti biti usvojeni, da će vlade komotno raditi, da će biti i za nevelike povišice plata činovništvu, da će u svim budžetima u našoj zemlji biti rebalansa šta god da se unapred planiralo, i da se negde u svetu može dogoditi da neki državni funkcioner nagraiše što je napunio budžet parama koje njegova vlada nije uzela i nipošto nije znala otkud one u budžetu.