Tartan

Tartan (od francuskog tiretaine, što je prvobitno označavalo vrstu tkanine, a ne dezen) za Škotlanđane je mnogo više od obične šare: boje i raspored izukrštanih pruga na kiltu (u narodu poznatijem kao „škotska suknja“) identifikuju nosioca kao pripadnika određenog klana. U stara vremena (romantična, herojska, burna, mračna, primitivna, zaostala – nepotrebno precrtati, po ukusu) mogla se, naime, izgubiti glava zbog pogrešne pruge u pogrešnoj boji na pogrešnom mestu. Tadašnji žestoki momci (junaci, branioci ognjišta, razbojnici, ubice – opet po ukusu) morali su, ako ništa drugo, imati oko sokolovo i biti detaljno upućeni u tajne komplikovane kaledonske semiotike da bi sačuvali živu glavu i da bi, ako je ikako moguće, svog dušmanina za toliko skratili. Jedan Meklin, na primer, morao je otvoriti četvore oči kad ide u lov u predelima gde bi se moglo očekivati da se pojavi neki Kembel. Lovački tartan Meklinovih (za razliku od „običnog“) jeste, za neupućeno oko, veoma sličan raznim varijantama tartana Kembelovih (pretežno plavozelen), s tim što su manjak jedne plave nijanse i nekoliko žutih pruga jednog neopreznog Meklina mogle koštati života. Jer, s Kembelovima se nije bilo šaliti: bio je to klan moćan i poznat po svojoj bezobzirnosti i brutalnosti, što su na svojoj koži, osim Meklinovih, osetili i mnogi drugi njihovi vekovni neprijatelji. Kembelovi su, međutim, definitivno izašli na loš glas pre nekih tristotinjak godina kada su, zloupotrebivši gostoprimstvo Mekdonaldovih, na prevaru ubili njih četrdesetak. Njihova reputacija se, nota bene, drastično srozala ne toliko zbog broja ubijenih (bivalo je toga i znatno više), koliko zbog zloupotrebe gostoprimstva, što je, sa tačke gledišta ondašnjeg bontona, bio neuporedivo teži gaf. Iako su jednom bili toliko naivni da postanu žrtve pokolja na prevaru, Mekdonaldovi (na tartanima preovlađuje crvena boja u različitim kombinacijama sa sivom, crnom ili zelenom) nipošto nisu bili mačji kašalj. Da je njihovo prijateljstvo sa susedima Meklaudovima, kako piše jedan vrsni poznavalac ove oblasti, bilo „upadljivo po svom odsustvu“, najbolje se vidi po tome što su jedanput spalili crkvu zajedno sa mnogobrojnim Meklaudovima, koje su, dabome, prethodno uredno zaključali. Meklaudovi su, prirodno, prvom zgodnom prilikom žestoko uzvratili, ponosno noseći svoje tartane (plavo-sivozelene sa žutim i crvenim prugama, vrlo popularne na paradnoj odeći predškolske dečice oba pola), ostavivši za sobom toliko mrtvih da su okolni zidovi morali biti srušeni da bi ih sve sahranili. I tako… pričama o junačkim podvizima iz starih dobrih vremena nikad kraja… Elem, uprkos svekolikom trudu, Škotlanđanima ipak nije uspelo da jedni druge načisto zbrišu sa lica zemlje. Naprotiv – eto njih, živih, zdravih i u lepom broju, ne samo u Škotskoj nego i šire i duže, tj. na svim meridijanima.

Rasuti bukvalno po celom svetu, dvadesetak miliona Škotlanđana (sa „Mek“ i bez njega) potomci su onih avanturista i svetskih putnika koji su, vekovima unazad, napuštali Bonnie Scotland u potrazi za pametnijim i unosnijim poslovima nego što je revnosno i strasno istrebljivanje onih sa pogrešnim prugama na pogrešnim mestima. U ovim drugim poslovima imali su, na sveopštu sreću (kako sopstvenu, tako i onih sa pogrešnim prugama, a naročito ostatka sveta) neuporedivo više uspeha. Jer, kako bi danas izgledala naša planeta da je, ne daj Bože, Kembelima i Mekdonaldima stvarno uspelo da se sasvim međusobno zatru? Em bi Endi Vorhol ostao uskraćen za jedan od svojih najpoznatijih motiva (Campbell’s Soup – uzgred budi rečeno, jedna od retkih konzervi čiji sadržaj čovek ponekad poželi da pojede), em bi toliki klinci bili lišeni mogućnosti da u čistom, veselom i nezadimljenom ambijentu sažvaću svoj „Big Mek“.

Davno odloživši „svijetlo oružje“ i bacivši se na unosnije i pametnije poslove, Škotlanđani, međutim, nipošto nisu odustali od osvajačkih namera. Stigavši na najudaljenije tačke globusa, oni su sa sobom doneli dva moćna tajna oružja. Jedno, nazvano tajanstvenim i teško izgovorljivim gelskim imenom uisge beatha, „voda života“ (za prijatelje i ljubitelje jednostavno „viski“), i, drugo, suptilnijeg ali ništa slabijeg dejstva – tartan.

Tartan je, tako, dospeo bukvalno svuda. Izukrštane pruge više od hiljadu poznatih tartana (kao i mnogobrojnih manje ili više uspelih varijacija), tvoreći na mestima uzajamnih susreta milijarde očaravajućih kvadrata, krase sve vrste odeće: od kapa, šalova i kaputa, preko jakni, pantalona, sukanja, haljina, sve do čarapa, pa čak i donjeg veša. U tartanu su podjednako elegantni svi – i unuka, i baka, i mama, i tata, i sin. Ali, pohod se tu nije zaustavio: ćebad, zavese, posteljina i razni drugi kućni predmeti, torbe, koferi, papirna galanterija … No, ni to nije sve: evo sada tartana i u kompjuterskom softveru! Ako koristite Windows, možete preko control panela izabrati da vas pred početak rada, umesto dosadnog sivila, sa ekrana pozdravi vesela „škockasta šustiklica“. I to ne bilo kakva: ovaj blistavi crveno-crno-žuti tartan znamenje je klana Valas, čiji je jedan pripadnik ni manje ni više nego najveći škotski nacionalni junak (Sir William Wallace, trinaesti vek). Kako je krenuo, niko sa sigurnošću ne može predvideti gde će se ovaj osvajački pohod završiti.

Istinski ljubitelji tartana, međutim, pomalo zaziru od ove nezadržive ekspanzije, koja ga opasno približava kiču. Jer, tartan je najlepši tamo gde mu je prvobitno i prirodno mesto: na finom, mekom, toplom škotskom štofu. Dok štof nežno mazi i pouzdano štiti kožu, pogled na tartan veseli i odmara oko: istovremeno živahan i ozbiljan, sportski ležeran i besprekorno elegantan, tartan na škotskom štofu prava je odeća za uživanje.