Naočare za sunce

Oči možda jesu prozori duše, ali zašto bi čovek dozvoljavao svakom prolazniku da mu zaviruje u intimu. Zato se na prozore stavljaju zavese, a na oči naočare za sunce – da unutra bude prijatnije, a spolja lepše.

Pustimo rupu u ozonskom omotaču, bore koje nastaju od žmirkanja i slične bedne racionalizacije: naočare za sunce jesu neophodan deo gardorebe, ali to nema veze sa medicinom. Naočare, sa tamnim ili polaroid staklima, definitivno su jedan od načina da čovek izgleda cool, a pritom su obično jeftinije i manje kabaste od crne kožne jakne, Harli-Dejvidsona, ružičastog kadilaka i ostalih ikonografskih rekvizita. Njihova prevashodna svrha je da između nosioca i sveta povuku simboličnu granicu i uspostave jednu naizgled krhku barijeru koja može mnogo da znači. Šta bi braća Džejk i Elvud Bluz bili bez njih? Arnold Švarceneger, i pored svih mišića, bez naočara za sunce namah prestaje da bude ubistvena mašina iz budućnosti i pretvara se u običnog grubijana; zamislite pripadnike tajnih službi koje štite političare kako bez obaveznih „rejbanki“ zbunjeno žmirkaju dok pogledom traže potencijalnog atentatora.

Postoji i jedna druga, tamnija strana ove priče, koja se ne svodi isključivo na modu i imidž: na filmu i u književnosti, naočare za sunce su jedan od modernih rekvizita smrti, zamenivši tradicionalnu odoru i kosu „crnog žeteoca“. Današnja smrt odnosi duše na onaj svet tako što, na trenutak skinuvši tamne naočare, pogleda budućeg pokojnika pravo u oči, kao u noveli „Uzvanik poslednjih svečanosti“ s kraja devetnaestog veka. Slično postupa i Abadon, demon uništenja iz Bulgakovljevog „Majstora i Margarite“, mada se taj ne libi ni prozaičnijih sredstava kao što su pištolj, nož i (ne daj bože da nas to snađe) ledena votka sa mezelukom. Dalje, u uzoritom zatvorskom filmu „Hladnoruki Luk“ sa Polom Njumenom, nepogrešivi stražar-egzekutor koji nepogrešivo ubija svakog ko se zameri svemoćnom upravniku, ni za trenutak ne skida svoje polaroid „rejbanke“, a u „Neuromanseru“ Vilijema Gibsona, jednom od kultnih naučnofantastičnih romana novije generacije, glavna junakinja, neka vrsta ženskog Terminatora, ima otrovne nokte od karbonskih vlakana, veštački poboljšane reflekse i – neprovidna stakla hirurški usađena preko očnih duplji. Ova poslednja varijanta čini se naročito praktična jer se takve naočare ne mogu zaboraviti, izgubiti ili slomiti pritiskom teškog i tupog predmeta (na primer, zadnjice) što se isuviše često dešavalo potpisniku ovih redova.

Ostavljajući Tanatos po strani, vratimo se praktičnim stvarima: kakve naočare izabrati. Dizelaši će se bez dvoumljenja odlučiti za klasične pilotske rejbanke (model „aviator“), obično ukradene iz nekog butika na Zapadu ili falsifikovane u Turskoj (to objašnjava cenu od dvadesetak maraka po komadu, koliko traže ulični prodavci). Isti model preferiraju i policajci, držeći korak sa savremenim kulturnim trendovima. Hipici i rejveri će se, naravno, opredeliti za okrugle „lenonke“, dok će šminkeri izabrati pomodnu i nepotrebno komplikovanu „kabriolet“ varijantu sa duplim staklima koja se po potrebi mogu podizati tako da stoje pod pravim uglom u odnosu na ram, što ume da deluje prilično idiotski. Pankeri (ukoliko pank zaista nije mrtav, kao što piše na jednom zidu), nosiće uske „plastikanere“ i u mraku diskoteke, dok će se „tehno“ fanovi osećati svoji na svome isključivo sa metaliziranim naočarima „iz jednog dela“, koje nalik na polumesečasti vizir obuhvataju gornji deo glave. Populaciji koja ne želi da se svrsta ni u jednu od navedenih kategorija ostaje širok izbor modela i materijala, od ramova u obliku srca, preko sasvim pristojnih i jeftinih „neutralnih“ komada, do preskupih „šanelki“ i „kardenki“ na kojima su slova kojima su ispisana imena firmi često veća od očiju kupaca. Izbor za sva vremena, po autoru ovog teksta, jeste Ray Ban Folding Wayfarer II, model čija je najveća prednost to što se može sklopiti tako da ne viri iz gornjeg džepa košulje, i što se neće slomiti ni ako sednete na njega. Verujte na reč.