Zvezda – Partizan

Lično, nikad nisam voleo reč „derbi“. Odrastao sam na Čukarici, nedaleko od Hipodroma, i taj pojam oduvek sam vezivao za konjske trke.
Za mene je ta utakmica oduvek bila samo: Zvezda – Partizan. I sve je rečeno.

Lično, nikad nisam voleo tekstove tipa „kucamo na vrata zaboravljenih asova“. To je ono kad je odigran prvi međusobni susret „dva naša najpopularnija i najtrofejnija kluba“ (a to se dogodilo 5. januara 1947. godine, kad je po velikom snegu i hladnoći Zvezda pobedila sa 4:3), pa kad je Partizan pobedio sa 7:1 (a to je bilo 1953. godine), pa kad se Zvezda revanširala „šesticom“ (6:1 – u sezoni 1967/68), ili čega se sve (ne) sećaju Rajko Mitić i Stjepan Bobek, Dragoslav Šekularac i Miloš Milutinović, Dragan Džajić i Milan Galić, Vladimir Petrović Pižon i Momčilo Vukotić, Dragan Stojković Piksi i Predrag Mijatović („da l’ je čovek tu samo zbog ravnoteže među zvezdama“ – što bi rekao nesuđeni fudbaler Đ. Balašević)…

U dane pred Zvezda – Partizan nisu me interesovale ni izjave tipa „takav večiti rivalitet nema niko u Evropi“, „to je utakmica u kojoj nema favorita“, „protivnik dostojan poštovanja, bez obzira na trenutnu formu i mesto na tabeli“ ili „čast je zaigrati pred prepunim tribinama“, jer sam i sam, pišući dve i po godine za sportsku rubriku „Večernjih novosti“, doprinosio tom suvoparnom i otuđenom jeziku, koji se, ne znam zbog čega, prenosi sa generacije na generaciju novinara, trenera, fudbalera…
Tih dana, baš kao što je bilo i u sedmici iza nas, najviše sam uživao u beskrajnim navijačkim prepucavanjima u kojima se svaka od 167 do sada odigranih utakmica prepričava do najsitnijih detalja, pri čemu su „naši“ golovi sve sama remek-dela, a „vaši“ uglavnom iz ofsajda, „pogodila ga lopta“, ili posle grubog faula nad nekim od „naših“. I nikog se ne tiču brojke i statistika, koja neumitno pokazuje Zvezdinu prednost:

PARTIZAN – ZVEZDA

Ukupno 167 51 40 76 235:280

Prvenstvo 95 24 28 43 111:148
Kup 21 8 3 10 34:31
Prijateljske 51 19 9 23 86:103

U tim navijačkim nadvikivanjima (jer, tu razgovora nema i ne može biti), posebno kad prorade špricer i ‘ladno pivo, uglavnom se vrti najviše petnaestak sličica i pričica, po pravilu sve bližih vremenu odigravanja nove utakmice. Ovih dana sam se naslušao kako je Zvezdin napadač Miloš Šestić prevario Petra Borotu rekavši mu da je sudija svirao faul, pa kad je Partizanov golman spustio loptu na zemlju (pardon, sneg, jer se igralo po snegu, 29. novembra 1978. godine) – jednostavno je šutnuo u gol; kako je Slobodan Santrač, najbolji jugoslovenski strelac svih vremena i svih Jugoslavija, koji je pola sezone igrao za Partizan, prevario Ivana Jurišića, čuvenog Zvezdinog auto-golgetera, viknuvši „moja“, pa kad se nesrećni zvezdaš sagnuo, postigao gol koji je rešio prvenstvo 1977/78; kako je „Piksi“ dao gol partizanovcu Branislavu Đukanoviću direktno iz kornera; kako je Partizanovo krilo Ilija Zavišić proturio loptu kroz noge Zvezdinom golmanu Aleksandru „Diki“ Stojanoviću; kako je sadašnji Partizanov direktor Nenad Bjeković postigao pobedonosni gol u poslednjoj sekundi, jer nesrećni golman Ratomir Dujković nije uspeo da ukroti šut Radomira Antića sa pola terena: kako se Zvezda provukla kad je u pretprošlom prvenstvu njen napadač Vladan Lukić postigao gol, ne u poslednjem, nego u 93. minutu; kako je…

Neka mi ne zameri naš saradnik Joca Šijački što ću ga, po sećanju, citirati, ali u tim navijačkim prepucavanjima to izgleda, otprilike, ovako: „Pa šta ako nam je Prosinečki dao gol sa trideset metara, on je bar gledao golmanu u lice, a Brna, sad kad vam ga je smestio, okrenuo leđa golmanu i udario glavom otpozadi, nije ni gledao da l’ je gol, već odmah potrčao ka jugu, to bih ja kaznio sa dva, ne sa tri crvena kartona, ne može tako da se daju golovi jednoj Zvezdi, to nije lepo, gde je tu poštovanje…“. Ko se razume u ovu uživanciju – umeće ovo da prevede i bez mojih pojašnjenja.

Upravo zbog toga o Zvezda – Partizan ne treba pisati u izanđalim i klišetiziranim frazama. Iz mog ličnog ugla – „istorija bolesti“ nije i ne može biti u „duelu večitih rivala“ ili okršaju „cigana“ i „grobara“. Zato i nije čudno što sam od svega što je o ovim utakmicama napisano i izgovoreno upamtio samo ono što je, poželevši jednog ponedeljka Beograđanima dobro jutro, rekao pokojni Duško Radović: „Juče je Partizan pobedio Zvezdu. Videlo se sve crno na belo.“

I tačka. Gotov citat. I komentar. I presuda.