Retsina

Vino je za ljude, pivo za prostake a voda za stoku, kaže sentenca. U međuvremenu, Rimsko carstvo je propalo, varvari su uništili pa vaskrsli nešto proglašeno za nasleđe starih (na)zvano Evropa, učeni naslednici jezika mrtvog za sve osim citata razrađivali su njegova gramatička pravila i, zabavljeni tim poslom, pijuckali nešto od onog što je poslovica namenila ljudima, prostacima, blagu ili ko zna kome, jer su pića i napici, štogod se u tzv. istoriji baš tog trenutka događalo, izmišljani, pravljeni, probavani i u njima se, neskriveno ili skriveno, uživalo. Pijuckajući, kao što je već rečeno, ali i pijući, ločući, nalivajući se, razvaljujući, ubijajući se (ovde važna povratna zamenica), rasturajući, ili bar sa uživanjem zamišljajući da se negde nalazi, pronalazi i ispija nešto odgovarajuće, ambrozija ili Lazin izvor večne starosti, svejedno šta, uživanje svakako.

Sve što znam o retsini je baš i samo to, uživanje. Fizički: vino. Poreklom: grčko. Jeftino, s nalepnicom na kojoj piše da je napravljeno „po tradicionalnom receptu“. I, budući da je reč o uživanju: jedino. Kad ga piješ zato što ga voliš.

Za dubinu mitske (ovde to znači: stvarnije od stvarne) istorije retsine argumenti su neuporedivo jači od ma kog zamislivog (i izmislivog) dokaza o poreklu bilo kojeg ljudskog plemena na ovom svetu. U osnovi, nalaze se negde potkraj onog što zovemo geološkom prošlošću planete Zemlje. To znači da je za retsinu samu dovoljan sticaj istovremenog postojanja vinove loze, gymnospermae tipa četinara, prirodna ili veštačka posuda u kojoj vredne bakterije rade i, eventualno, fauna razvijena do nivoa otvora koji što direktnije vodi u organ za uživanje. U usta, da ne bude zabune.

Prosto rečeno, Žak Iv Kusto – istorijska ličnost u mnogočemu značajnija od braće Grah, braće Grim, braće Rajt, braće Marks (i Engelsa), mada – dobacuju mi – ne i od Blues Brothers – pronašao je krajem pedesetih godina dvadesetog veka u nekoj antičkoj brodskoj olupini nešto celih i još uvek zapečaćenih amfora. U njima, pod žigom trgovca vinom na poklopcu, nije bilo ništa osim dva-tri gutljaja bljutave tečnosti i gotovo okamenjenog taloga na dnu. Analize su pokazale da je talog uglavnom sastavljen od ostataka smole; domišljati analitičari smislili su da je reč o borovoj smoli upotrebljenoj za impregniranje transportne ambalaže, tj. amfora. Ukus ondašnjeg proizvoda znaju samo ondašnji kupci; današnji, u Grčkoj ili uspomenama kojegde, mogu za skoro džabe da popiju Boutari ili Kourtaki ili sopstvena (o)sećanja pod bilo kojim imenom.

Retsina je obično „belo stono“ vino sa stanovišta ravnodušnih, tj. onih što su suviše često u pravu da bi se to moglo zanemariti. Sa stanovišta „znalaca“ nema ga nigde na popisima belih, lakih, aperitivnih ili postbilokakvihibilokadašnjih vina na razvratnim trpezama. Pravila, ironično: civilizacijska, znaju za malo razlika (crno:belo, lako:teško, slatko:kiselo i slično); malo rafiniranija klasifikuju ih na vrste za praktičnu upotrebu, a specijalistička tvrde da svaka etiketa komplikuje tj. poskupljuje život onog ko se svojim znanjem i umećem razmeće pred zvanim i, naročito, nezvanim gostima. Svi pomenuti pravilnici s posebnom sladostrašću bave se opisom onog što zovu bouquet vina, a to znači: onim što se ne može opisati.

Lako je piti retsinu zato što je hladna, ne zato što je kao turista uvek dobijate prehlađenu, nego zato što joj je takav ukus (tanak, kao ona nit o kojoj visi ceo svet), miris (eukaliptus, kedar, omorika, smreka, jela, bor…) i tečnost, opisiv samo kao blagost vode žednom. Ovo poslednje trebalo bi da znači: kao onom ko, na kraju žeđi ili sna, ima vremena. A onaj ko ima vremena – u slučaju ličnog ispijanja retsine to je isto što i onaj kome je na raspolaganju večnost – ne pridaje mnogo značaja sopstvenom uživanju. Sretnik. Nesretnik ima jače razloge: nije skupo, dva-tri novčića a, zauzvrat, retsina – i kusur. Onda sedne, gde bilo, bilo kako i koliko, otvori svoj Kourtaki ili Boutari ili samo flašu, udahne miris, potegne gutljaj…

Bouquet retsine dolazi sam, doslovno kao duh iz boce, najbolji drug onog što će se – posredstvom mehanizama uživanja o kojima ovde ne razmišljamo kao što najčešće nikada ne razmišljamo ni o fiziološkoj osnovi svršavanja – pojaviti kao uspomena. Odmah priznajem: osećanja slična onima na koja ovde bezuspešno pokušava da upre prst na tastaturi sada može da izazove samo još jedno vinsko ime, Laški rizling. To je, takođe, lako vino; za razliku od retsine, pomisao na laški (za)sad izaziva samo teške uspomene. Ili, u duhu početka ove priče, priziv sentence koja kaže da inter urinam et feces nascimur. I to nam je, reklo bi se, sudbina.

A nije, retsina je dokaz, ako treba: poslednji. Pod uslovom da ga vidimo; vidimo i, potom, prepoznamo. Prepoznamo, popijemo.