Sutlijaš

Kada bi nam majka u detinjstvu, meni i mojoj sestri, pripremila sutlijaš, mi bismo kao oni cakani ružičasti prasići, pripijeni uz valov, prineli njuškice porculanskim zdelicama (na kojima su, nimalo slučajno, bili naslikani pingvini, ta mala, pernata ševrdala u snegu-sutlijašu Antarktika) i zaboli kašičice u sitnozrni, mramorni mir pirinča, oblaporno kusajući gustu, pirinčanu melasu, obilato začinjenu grožđicama, korom od limuna i cimetom. Taj magični lirski prah, lak kao obojeni dašak vetra, nežan poput daha na srebrnastoj plohi ogledala (fantazam tog lahora, zapravo, nemoguće je opisati) dolazio nam je kao i saten, damast, persijski tepisi i ostale bajoslovne stvarčice iz velike daljine. Tek, posle bojažljivih pijanstava buđenja, ljupki dah cimeta posećivao nas je svojom prašinastom tankoćutnošću, u neka jutra svilena i meka. Njegova egzotična mađija, kao i mekana ženstvenost i zaobljenost raskuvanog pirinča, imala je očaravajuć utisak na nas. Nabubrela zrnca skrivala su u sebi belu, preneporočnu dušu pirinča, koja je na naše prizmatične stomačiće, na naš gastrodigestivni trakt imala profilaktično, blagoutrobno i olfaktorno dejstvo.

Dabome, sutlijaš je izuzetno trezvena, blagohotna hrana, ali mu oblačići cimeta daju nekakvu začaranost, recimo onu iz priča „Hiljadu i jedne noći“. Moj otac imao je običaj da kaže da je sutlija par excellence transcedentalna i solarna hrana, čije kušanje ima moć propovedi. Elegantno bi dohvatio kašičicu, galantno nam se naklonio isvečano proslovio: „Iza sutlije je, dragi moji, čitava jedna civilizacija“. Tada još nisam bio siguran šta znače sve te reči: transcedentalno, solarno, civilizacija, a naročito ono, valjda na latinskom – par ekselans (da li sam dobro izgovorio?), ali onako bela, čismena i otmena, sutlija mi je među jelima bila isto što i hermelin, ili beli zečevi među životinjama. Tek, omama sutlijašem bila je potpuna (mentalni oblik te omame čuvam i danas u sećanju) i ja sam duboko verovao da je sutlija hrana samih anđela, devica, nimfica koje nemaju bubuljice i čednih dečaka koji u sumrak pišu pesme. U neka zlaćana jutra, sutlija me je podsećala na kristalizovanu nežnost, na jezero u osvit i na miris moje mlade majke dok u dvorištu prostire belo rublje.

Sipka belina riže ličila mi je na vihorne vejavice kad belina snega prosenjuje i ulazi duboko u krv, u srce i u sva čula. Voleo sam da posmatram te krhke, vlažne pahulje dok mjahko perjaju iz mraka belinom serafima, dok se volšebno raskrupnjavaju i ceo svet zastiru, mekano i tiho, nadzemaljskim mirom. Podozrevao sam da to po krovovima veje pirinač, tiha riža koju je neki dobrodušni Bog izdašno prosipao odozgo, iz svojih orijaških bisaga. I ceo svet je postajao proziran kao staklena kugla. Sve, baš sve je bilo belo i lako kao pena. I zvono na seoskoj crkvi zvonilo je belo, i pčelice su bile bele u krošnjama, i ovčice. O, Bože moj, živeli smo u beloj, pirinčanoj zemlji sutlijaša, trešnjevog behara i snega. Na gramofonu se vrtela neka ploča, carica bluza Bessie Smith, pevala je „Sent Luj bluz“. A bluz je, svakako najlepše slušati uz posmatranje pahulja koje se u svetom očišćenju kovitlaju oko ulične svetiljke (ah, taj glas, kao kad sneg veje kroz um) i sanjarenje o kakvoj dragoj devojčici srodnog duhovnog sastava, dostojnoj da joj poklonite svoju vitešku ljubav.

Kao što sav pirinač završi u zdelici sutlijaša, tako i sve pahulje ovog sveta postoje zato da završe oko nekog uličnog lampiona, tu gde detalj zaboravi na celinu i postane – Ona.