Šopska salata

Ima nekoliko šopskih salata. Kafanska – koja, u zavisnosti od vremena, volje i ljujbavi kuvara koji je sprema može ali i ne mora biti ukusna; ženska – koja je gotovo uvek dobra, ali nema onaj pravi šmek (previše se oseća da je pravljena u kuhinji) i muška – sa dozom muškog šovinizma, za koju, ako želimo da bude ono pravo, moramo ispuniti nekoliko potrebnih i dovoljnih uslova.

Za dobru šopsku salatu potreban je pre svega avgust. Tada je paradajz najbolji, dani su dugački taman koliko treba, a i dovoljna je vrućina da bi se u šopskoj salati, koja je pre svega letnje jelo, moglo uživati na pravi način. Potrebno je vreme koje narod zove predveče, baš kad za’ladi, dakle negde oko 18-19 sati, kada smo siti dnevne vrućine i umorni od dosadnih ali neophodnih stvari koje smo radili preko dana. Sledeći uslov je imati baštu ili makar splav. Ako imate baštu, u njoj bi trebalo da bude orah (jer pod orahom nema muva ni komaraca), a splav mora biti na Savi (Dunav je preširok, brz i nekako nezanimljiv, a ustalom, „kakav Dunav, to se samo Sava produžava“). Potreban je i izraubovani sto prekriven mušemom ili starim stolnjakom koji smo odavno prežalili i prestali da brinemo zbog fleka od sezonskog voća koje se ne mogu oprati i, naravno, četiri rasklimane stolice.

Dakle, kada jednom odlučimo da se počastimo šopskom salatom za četiri osobe, postupićemo na sledeći način. Neko će otrčati da ubere nekoliko paradajza, po mogućstvu najkrupnijih i najzrelijih, a potom će odabrati dve ili tri lepe zelene paprike i baciti ih na plotnu da se ispeku. U međuvremenu neko je već iseckao glavicu ili dve luka (u zavisnosti od veličine), jednu ili dve ljute papričice, i dva ili tri krastavca srednje veličine. Dok se sve to sprema, treća osoba će uzeti nekoliko komada ni mladog, ni starog, ni masnog, ni posnog, već onako, srednjeg sira, koji će viljuškom izmrviti (nikako rendisati). Paprika je, za to vreme, već pečena, pa ćemo paradajz, papriku, luk, krastavac i ljute papričice iseckati, sručiti u činiju i dobro promešati. Potom ćemo sve preliti zajetinom (po ukusu) i posoliti (takođe po ukusu). Onda ćemo taj galimatijas od povrća prekriti izrvljenim sirom i ostaviti neko vreme u frižideru. Ovaj period mirovanja veoma je važan – potrebno je da se na dnu činije nakupi dovoljno onog neverovatno ukusnog, slanog soka koji je, zapravo bit šopske salate.

Pošto je šopska salata odležala, iznećemo je na sto, gde već sedi tri četvrtine raskomoćnog društva, obuvenog u plastične papuče – „šljiskavce“. Na stolu su paklice cigareta, odavno poluprazne, flaša „banatskog rizlinga“ ili kog drugog vina pogodnog za špricer, načeta i, naravno, sifon sode kupljen u obližnjem bircuzu ili sodari. Kao alternativa špriceru dozvoljena je ledena šljivovica (ne preterano jaka), koja se pije iz čokanja ili najmanjih rakijskih čašica.

Prvo se uživa u pomešanim ukusima paradajza, pečene paprike, krastavaca, luka i ljute papričice, da bi se potom došlo do vrhunca zadovoljstva. Komade preostalog hleba – domaće lepinje ili pogače umakaćemo u onaj slani sok koji je ostao na dnu činije. Pri tom se lagano ispija šricer ili šljivovica.

Kada od šopske salate ostane prazna činija, korice hleba i prazne čaše, iznosi se druga tura špricera ili šljivovice i nova paklica cigareta koju smo iskopali ko zna odakle, jer nam, naravno, i na kraj pameti ne pada da se ma gde pomerimo

Igra se tablić učetvoro i priča o nevažnim stvarima i lepim događajima kojih se još sećamo.

Nikome ni na kraj pameti nije da bistri politiku, jer je to u takvim trenucima najveći mogući pleonazam na svetu.

Pri tom svi mrze sutrašnji dan.