Bič

Niče je pisao: „Kad kreneš ženi, ne zaboravi bič!“. Leopold fon Zaher-Mazoh se čudio: „Zašto je nisam izbičevao?“. De Sadova Justina je u manastiru pomoću te naprave upoznala sladostrašće. „Venera u krznu“, već pomenutog Zaher-Mazoha, svim svojim bićem, i bičem, zadovoljavala je želje za nastranom (!?) i nasilnom erotikom.

Nije li još Isus H. lično višestrukom kamdžijom iz jerusalimskog hrama isterao gramzive trgovce? Posle je i on bio bičevan na putu ka Golgoti.

U nekima bič izaziva seksualna uzbuđenja, pali fantazije, opušta kočnice. Jer, bič je bio i ostao simbol vlasti i dominacije, a bičevanje znak poniznosti i potčinjenosti.

Može se naići na „dominu“, koja, obučena u sjajnu crnu lakiranu kožu ili jeftiniji najlon, kamdžijom drugom učesniku nanosi istovremeno (slatki) bol i užitak, a sebi samo užitak. Tu ona ostaje uskraćena za totalno zadovoljstvo.

To totalno zadovoljstvo imaju, međutim, predstavnici nacionalne elite neke „više“ rase ili nacije. Neki potomak Gota, Tevtonaca ili Alemana. Onako upakovan u nacističku uniformu, sa šapkom, nehajno krutim jahačkim bičem lupka po sjajnim visokim čizmama. On sprovodi vlast onako kako jedino ume – silom.

Bič je naprava od pruta, štapa, močice i vrpce usukane ili upletene, od kože ili žice, za kraj pruta ili štapa pričvršćene. Kamdžija je bič sa kraćom drškom za koju su pričvršćene upletene vrpce, opute od kože, žica, obično od tri struka. Tako piše u jednom leksikonu.

Pomoću biča pripitomljeni su divlji konji, pre njih kamile, posle tigrovi i slonovi. Stočaru i danas bič pomaže da stado održi na okupu. Stoka ne mora više ni da se tuče, dovoljno je da čuje pucanj biča u vazduhu pa da se pokori gospodarevoj naredbi.

Bič je pripitomljavao i ljude. Milenijumima su bičevima iznuđivana priznanja okrivljenih, bičevanjem su kasnije kažnjavani. Bičem se osiguravala pokornost i izvršavanje naredbi vojnika i mornara. Štap, kojim se i danas služe britanski oficiri, derivat je biča.

Sirotinjska varijanta biča je šiba. U našim krajevima je često primenjivana za sprovođenje kazneno-popravnih mera. Šibalo se po turu, tabanima, leđima. Dokazi o neefikasnosti šibe su očigledni.

Bič služi za kažnjavanje, udaranje, ranjavanje, nanošenje bola i ponižavanje – ali ne i za ubijanje. Pomoću biča se demonstrira vlast, moć i sila, ostvaruju volja i želja. Pomoću biča se potvrđuje svest o sopstvenoj snazi. Stoga je korbač bio i simbol državne i verske vlasti. To dokazuju još i kipovi i freske iz drevnog Egipta. U faraonskom, a kasnije cesarskom žezlu, lako se prepoznaje njegovo poreklo.

Isti je slučaj i sa zakrivljenim hrišćanskim biskupskim (pastirskim) štapom. Turske paše uvek su mahale bičem, od koga je raja zazirala. Afrički vladari su bičevima rasterivali muve.

Najkvalitetnije kamdžije pravljene su od bikovog polnog organa – uda; doduše, testisi su za to bili neupotrebljivi. Koristili su se i organi afričkih bivola, a popularan je bio i organ nosoroga. Sasušen ud, zajedno sa mokraćnim kanalom, bio je dovoljno dug, elastičan i žilav, pa je garantovao dugotrajnu zadovoljavajuću upotrebu. Sam ud je inače služio kao drška, ili rukohvat biča.

Najširu primenu bič je našao u mračnom srednjem veku. Tokom XIII veka na desetine hiljada obožavalaca bičevanja krstarilo je u svom verskom ludilu Evropom, tražeći oprost svojih i tuđih greha. Usput su sebi nanosili bol i patnje.

Flagelanti su putešestvije započeli 1260. godine i nisu se skrasili sve do 1417. Te dugačke, prljave, smrdljive i odrpane kolone raspopa i bivših monaha (sve je krenulo od italijanskih franjevaca), seoskih luda i secikesa, siledžija i bolesnika vukle su se prašnjavim drumovima Italije, Francuske, Nemačke, sve do Švedske.

Ovaj protestni pokret nastao je kao nemoćna reakcija na razne epidemije, dinastijske ratove, glad i očaj. Lako su nađeni i krivci za sve te nedaće – bili su to, naravno, Jevreji. Optužujući ih da truju bunare (i da time izazivaju kugu) i da im hrišćanska deca služe za krvave liturgije, rulja ih je usput masakrirala. Naročito u Nemačkoj je bio snažan antisemitski pokret. Tada je većina sinova Davidovih pobegla iz nemačkih pokrajina u (tada još tolerantnu) Poljsku.

Nekih hiljadu godina ranije bič je, takođe, bio pojam zla koje se stuštilo na Evropu. Tada je Atila „Bič božji“, vođa Huna, čistio pred sobom – kao bičem – svakoga ko mu je stajao na putu.

Eto, to je ono što je zajedničko Isusu H, Atili, Justini, arijevskom oficiru: bič.