Pisma iz daljine

Rat je već skoro domaća životinja: mudrost lisice Antoana de Sent Egziperija polako nas čini pripitomljenim. Zverima. Sve više novina umesto tekstova analitičara, pa i onih od retke fele kvalifikovanih „balkanologa“, štampa prognoze zvezdočataca. Još jedino njima ništa ne može da zakloni ovdašnje nebo.

Drugde je drukčije. Sa marke na pismu koje mi stiže s daljine od oko 15 hiljada kilometara gleda nasmejana Herijet Kvimbi, pionir(ka) avijacije, iz vremena čarobnih ludaka u neverovatnim letećim mašinama. I iz, takođe neshvatljive, daljine. Prijatelj otud piše:

„Dok sam se vraćao kući, iza ponoći, pod krupnim zvezdama i toplim vetrom u granama palmi, pomislio sam kako mora biti da je ta tuga mnogo više od tuge za ženom, nešto skoro kao nagomilana tuga vrste: beskrajni niz predaka sa svim njihovim nemuštim strahovima i osujećenostima, vekovima sakupljana tuga koja nije nikad kako treba vrisnula već se taložila iza stisnutih zuba, u stegnutom grlu, u plućima, u stomaku. Setio sam se svojih roditelja i njihove pustoši, i njihovih roditelja, i pomislio sam kako možda nikada, od samog početka, ništa nije bilo kako treba, samo serija vidljivih i nevidljivih ‘tragedija s brdovitog Balkana’, i kako su mi noge i ruke u tim okovima, svako rebro, svaka trepavica, i kako očajnički pokušavam da izađem iz živog blata pogrešnih navika, pogrešnog genetskog koda…“

Citiranom samoispitivanju prethodio je sastanak „u jednom od ovdašnjih, plastičnih ekspres-restorana, u ‘čistom’ ambijentu filma ‘Pariz, Teksas’: samoća i (međusobna) otuđenost do kostiju, vino, suze, uzaludnost… Od našeg ponovnog druženja nema ništa: ono bi značilo rušenje (međusobnih) mitova i legendi, otkriće da ni jedno ni drugo nismo ono što smo mislili da jesmo i što bi želeli da smo, a ne možemo da budemo. Radije ostajemo s legendom, svako svojom, nego da nam ekshumacija i obdukcija pokaže ko zna šta. To jedno veče koštalo nas je bar po godinu dana života: tuga u vazduhu, tuga svuda okolo, kud god se okreneš: u vinu, u kostima, (pre)poznatim pokretima i, više od svega, u nemogućnosti, konačnoj, neopozivoj i neizbežnoj nemogućnosti“.

„Domaća“ veza, uprkos daljini: „nisam sreo homo sapiensa čiji bi život, a ne reči, bio primer – takoreći svetionik – da je moguće zasititi vuka i nabrojati ovce. Pre će biti da važi druga izreka: što na mostu dobiješ, na ćupriji izgubiš. Ili ono, Mešino, da je svaki čovek uvek na gubitku. Jedina sreća u tome mogla bi biti mogućnost izbora igre u kojoj ćeš izgubiti. Biram vrišteće – Dženis, saksofoni, Sioran – za razliku od pitomih nesreća – babe i dede u belim patikama na zelenim golf-terenima, middle-class kuće u predgrađima i, uopšte, ‘domaće nesreće’. Nikako mi ne ide iz glave slika sa bojišta u Hrvatskoj, emitovana preko CNN: gomila ‘veselih’ momaka s naočarima za sunce, s cigaretom u jednoj i mašinkom u drugoj ruci… Prethodnica tvom pismu bio je long distance telefonski razgovor u kom sam čuo ružne vesti iz otadžbine i majčine. Osećam se kao raseljeno lice: nosim pasoš zemlje koja više ne postoji, ne znam kome da se obratim za novi. Priznajem, ipak: ‘situacija’ u Jugi olakšava moju, ličnu. Sad, prvi put od kako sam napolju, nemam želju da se vratim. Ni na dugo, ni na kratko.“

Zaključak?

„Ovo je definitivno bila najkraća godina u mom životu. (Znači li to da se vreme zaista ubrzava?) Sedim poslednji put za ovim stolom, pomalo sentimentalan, priznajem; takav je pogled na kaktuse i palme, pre no što krenem autom uz Pacifik, prema severu. Ovde nije dovoljno daleko. San Francisko? Oregon? Aljaska? Makondo? Ah, biće da je, ipak, Makondo. Da.“

Ili, kako kaže Moloa: „Napisao sam: ponoć je. Pada kiša. Nije

bila ponoć. Nije padala kiša.“