Votka

Destilat prevrelih žitarica, razblažen tako da se može piti uz umerenu opasnost po život, zove se votka. Ta definicija – razume se – isključuje razne divlje rakije od krompira, strugotine (daskovača), niz industrijskih proizvoda koji se pod časnim imenom votke prodaju okolo, kao i čuvenu „votku“ od govana, poznatu iz „Vojnika Čonkina“. Prava votka mora biti od pšeničnog žita, a njena proizvodnja je delikatan – skoro umetnički – proces, poznat samo zapanjujuće malom broju ljudi. Razlika između prave i veštačke votke, ako je velika (što je čest slučaj), oseti se odmah, na jeziku; ako je mala (što je još češći slučaj), oseti se sutradan.

Votka ima dve osobine koje čine njen jedinstveni i neponovljivi karakter (kao što pravi alkoholičari znaju, svako piće ima svoj karakter; pisac Milorad Pavić tvrdi da se na pijancu može prepoznati da li je pijan od crnog ili od belog vina). Te dve osobine su: apsolutna nužnost da se uz votku mezeti i pojave prekida u pamćenju pri pijanstvu, ono što filmadžije zovu „blank“. Te dve osobine čine od votke jedno od retkih pića koja zahtevaju strogu disciplinu pri „konzumiranju“. Uživati se, dakle, u votki može samo umetnički, s puno samodiscipline i duše, što uživanje čini utoliko većim.

Alkohol je, kako to lepo kaže dr Žarko Korać, „anksiolitik“: dobar je protiv zebnje. To ga čini važnim elementom produktivnosti u nekim profesijama, među kojima je i novinarska. U tom zanatu se zna koja redakcija „radi“ na koje piće i to bi mogao biti predmet i posebne i veoma zanimljive rasprave. U tom smislu votka je značajna pojava: naime, umereno i disciplinovano uživanje u dobroj votki daje u anksiolitičkom smislu veoma dobre rezultate, što se kasnije odražava i na lucidnost noinarskih tekstova i mudrost uređivačke politike.

S druge strane, nevešti pokušaji uživanja u votki donose katastrofalne rezultate. O tome šta se u glavi koja ne ume da se disciplinuje u konzumiranju votke događa, pouzdano svedoči Mihail Bulgakov: „U toj glavi je odzvanjalo teško zvono, između očnih jabučica i zatvorenih kapaka plovile su crvenkaste mrlje sa vatreno-zelenim ivicama, a kao vrhunac svega bilo mu je muka, pri čemu se njemu činilo da je ta mučnina povezana sa zvucima nekog više nego dosadnog gramofona“. Opisano stanje događa se subjektu koji je posle votke pio vino; molim da zapazite, prva pouka glasi: posle votke, i to samo ako je popijena veoma umerena količina, uz meze, pije se samo pivo. Vino – ni u kom slučaju. Bolje je nastaviti s votkom uz jelo, jer je votka jedini destilat koji ide uz sva jela, osim uz neke vrste kolača. Ako se čovek već oklizne s votkom – nek mu je Bog na pomoći. Slučajevi potpune i nepovratne amnezije, tj. praznine u pamćenju, poznati su, dokumentovani i mogu se smatrati za pravilo. Čovek pijan od votke neupotrebljiv je potpuno; Rusi takve stave u taksi, pošto su mu prvo za odelo zakačili novac i adresu. Votka vodi u totalnu anesteziju, što je čini omiljenim pićem ljudi sa nerešivim problemima ili ozbiljnim nedostatkom karaktera. Jedini lek koji sutradan pomaže, opet je najbolje opisan kod Bulgakova: „Nikakav piramidon vam neće pomoći“, kaže nasmrt mamurnom pacijentu Nečastivi lično, Onaj ko zna o čemu govori jer je jedini ko sme da pije votku i nikad ne mezeti. „Pridržavajte se starog pravila – klin se klinom izbija. Jedino što može da vas vrati u život, to su dve čašice votke i meze“.

Na tome se valja zadržati malo duže, jer nije svako meze isto. Bulgakov je tu veoma precizan: „poslužavnik na kome se nalazio isečen beli hleb, kavijar u činijici, bele marinirane pečurkice na tacni … boca votke oznojena od hladnoće … u zdeli punoj leda“. Osim toga – a marinirane pečurke i kavijar su tu veoma važni – poslužena je „vrela srebrna činijica, a u njoj su se nalazile viršle u paradajz sosu“. Znači: dve ledene votke, potkrepljene ozbiljnim mezelucima i nečim toplim. Dobar brodet ili tripice u saftu mogu da zamene pomenute viršle. Zapamtite dobro ovaj recept, jer je spasonosan.

Što se vrste votke tiče, tu je lako napraviti listu prioriteta. Na rusku žalost, najbolje votke prave se s ove strane Gvozdene zavese. To je prvo votka „GorbatschoW“ iz Berlina, koja nikakve veze sa Mihajlom Sergejevičem nema, jer je reč o destileriji koju su ruski emigranti osnovali 1920. pod tim imenom. Odmah za njom sledi votka čuvene firme „Smirnoff“ iz Sjedinjenih Država, pa „Popoff“ iz Velike Britanije. Sve tri su – primetili ste – emigrantski recepti, spaseni od dijalektičkog materijalizma. „Finlandia“ je tu negde, sa poljskom „Wyborowom“, obe su nešto malo bolje od ruskih originalnih votki, barem onih koje stižu preko granice: „Sovyetskaya“, „Stolychnaya“ i „Pshenichnaya“. Možda „nomenklatura“ ima neke svoje sjajne votke; mi to ne znamo. Legenda kaže da je jedino dostignuće Oktobarske revolucije bilo povećanje procenta alkohola u votki za nekih pet „indeksnih poena“; i to je nešto…

Da zaključimo: votka je sjajno, ali opasno piće, dostojno jedino pravih ljudi. Ko je naučio da pije votku kako treba, naučiće i sve drugo.