Narod glasa ćutke

Bolje od ovoga nismo umeli. A nismo ni smeli. Sve bolje bi tek bilo veliko iznenađenje. Ovako nam je iznenađenje malecko. Tek toliko, koliko da se dobro vidi kako ostasmo na svome. Svaka nam čast. Niko drugi to ne bi umeo. A ne bi ni smeo.

Od potomstva.

Nismo dozvolili klipove u ove naše zahuktale točkove obnove. Niti kojekakvi belosvetski kukolj u plemenite domaće sorte. A nećemo dozvoliti ni ono što smo drugima već dozvolili. Jakako. Nego ćemo se držati po strani, na svom jedinstvenom i, najzad, dokazano originalnom putu.

Ih, da smo glasali u kafani. Nego, nismo. Nismo umeli. a nismo ni smeli.

O ulici ni sanjati.

A drugo, nisam sreo čoveka koji je sreo čoveka koji je glasao za ono za šta je glasao. (Istine radi, kolebao mi se jedan u tajnosti, ali ne priznade).

Ko kaže da nam istorijsko pamćenje slabi? Kako, inače drukčije tumačiti odsustvo svake želje za promenom, ako ne sećanjem na onu jednu. Veliku promenu, koja nam beše odnela sve i – donela sve.

I zato sad nemamo ništa.

A i to, zar da baš niko više ne spomene one naše lepe parole, u koje smo se zaklinjali u svakoj fazi ličnog i kolektivnog razvoja? Ako neće niko, neću ni ja. Samo, grehota je što smo sirote parole ostavili da trunu bez oproštajnog glasa. A znam da je mnogima u duši bivalo žao. Zavoliš kuće, a nećeš tako obećavajuće reči. A nauk je propisao, ako se od dobra nisi dobrim oprostio, dobro će ti se lošim vratiti.

Pogledaj, čuči li nam šta iza leđa? Ako čuči, to je to.

Ih, da smo u kafani glasali, od svega bismo se časno oprostili. Ali, nismo. Nismo umeli. A nismo ni smeli. I to, bre, mi – notorne bekrije!

Kad već nismo, šta smo? Ruku na srce, i nije imalo ko ovo da menja. Koliko ga je bilo, to smo videli. a ono što nismo videli, jer se krije iza termina široke narodne mase, to znamo od ranije. Iz vremena kad se to moglo gledati.

PRVI EŠALON. Usrećitelji, i svi usrećitelju pripadajući. Znači, svojta od prve žene (partizanke), pa svojta od druge žene (ćerke poraženog) i svojta od ljubavnice (sekretarice u kabinetu druga usrećitelja). Ja da ih brojim neću.

Istina, ima usrećitelja koji su se u poslednje vreme malo otuđili (od ideje, tokova, zakletve, linije, a i inače). Samo što oni nisu zbog toga glasali za promene. Već za gore. Naravno, tako isto i pripadajuća svojta.

DRUGI EŠALON. Poratni akcijaši, i svi poratnim akcijašima pripadajući. Ko nije imao vremena i godina da sekne zasluge u ratu, sticao ih je u obnovi. Usput je završavao i kurseve lepog (političkog) vladanja, vožnje traktora, otkrivanja unutarnjeg i spoljnjeg neprijatelja, pa čak i čitanja i pisanja. Dakako, danas su to uglavnom već penzionisani niži i malo viši političari.

TREĆI EŠALON. Zaštita. Svih boja i fela. Što za platu, što za mimo plate, a može i čin. Vojna i ostala tajna.

ČETVRTI EŠALON. Proleteri. Ideologija radničke klase je učinila svoje. Onda nas je dotok međunarodnog mita dotukao. Sad se molimo bogu da nas isti povrati iz mrtvih. U takvom paradoksu niko neće glasati za promene.

Proleteri svih zemalja, nemojte se više ujedinjavati, ako imate milosti.

PETI EŠALON. Radnička klasa bez vlasti. Glasala za staro, pošteno verujući da je to ono novo. Prigovor etalonu šest.

ŠESTI EŠALON. Takoreći, poštena inteligencija. (Nisam rekao da su to samo svojom voljom). Doktori političkih, organizacionih, trenerskih, popisivačkih, udruženjskih, klubaških i nekih drugih nauka. Onda, magistri svega toga. Pa oni sa običnim netitulisanim, diplomama. Pa večiti studenti istog (ali uspešni u poslovima, recimo tako, preko studentske zadruge). A to će reći: direktori, direktorčići, dopisni direktori (iz beloga im sveta), savetnici, planeri, viši izveštači, predstavnici organa za upravu, kontrolu, pravdu i butkice (francuska obrada).

SEDMI EŠALON. Seljaci. Seljaci? Seljaci, nego šta! Čuveni srpski seljaci? I to oni najčuveniji. Jerbo, šta da su došle promene? Ko, bre, toliku polutansku braću u gradovima da primi natrag! Kad nema, da prosite, ni za naske dosta.

Ne kažem, svuda su mogući izuzeci. I njih je lako prebrojati. A ovo ostalo, neka broji koji ima toliko brojilo.

Ih, bre, da smo nešto glasali u kafani! A tek na ulici! Samo, bilo pa prošlo. Baš zato što nam je isto.