„Desni“ boljševici

Dve godine posle desetodnevne „plišane revolucije“ 1989 (koja je dobila ime po svojoj prirodi, ali i po američkom bendu iz šezdesetih Velvet Underground – plišano podzemlje) tadašnja Federacija Češke i Slovačke donela je Lustracioni akt. Razlog za ovakvo zakonodavno rešenje bio je dvojak: prvo, smatralo se da je nepravično da članovi bivšeg režima samo presvuku odeću i priključe se novim vlastima i, drugo, iz straha od povratka komunista na vlast. Ova zebnja je naročito bila prisutna zbog neuspelog državnog udara tvrdolinijaša u Rusiji 1991. godine. Po ovom zakonu onemogućeno je prilično širokom broju članova bivšeg komunističkog režima – po nekim procenama reč je oko milion ljudi – da uđu u nove strukture.

Pristup najvažnijim državnim funkcijama u vladi, predsedništvu, medijima, vojsci i firmama nove države onemogućen je svakome ko je od 25. februara 1948. godine (komunistički državni udar) do 17. novembra 1989 (konačni pad komunizma u Čehoslovačkoj) bio službenik Državne bezbednosti, zabeležen u njenim papirima kao dostavljač, agent i ideološki saradnik; naravno i visoki funkcioner Komunističke partije. U ovu kategoriju ulaze i pukovnici, generali i vojni atašei, članovi narodne milicije, akcionog komiteta Narodnog fronta kao i studenti koji su duže od tri meseca pohađali sovjetsku akademiju „Feliks Edmundovič Džeržinski“ za obuku agenata tajne službe. Jedino su delimično oslobođeni odgovornosti oni koji su bili u vrhu Komunističke partije Čehoslovačke isključivo od 1. januara 1968. do 1. maja 1969.

VLADANJE IZ GROBA: Zasnovan na principu kolektivne krivice, ovaj zakon je, kako kažu njegovi kritičari, omogućio čehoslovačkoj tajnoj službi da vlada iz groba. Naime, svi građani navedeni u dosijeima kao saradnici ove službe nisu to i bili. Nije bila retkost da su agenti tajne službe krivotvorili tajne dosijee kako bi doveli u zabludu javno mnjenje. Tako se i Vaclav Havel, sadašnji češki predsednik, u nekim sumnjivim dosijeima navodi kao saradnik državne bezbednosti. Kritičari ovog zakona smatraju da ovde i nije reč toliko o isterivanju pravde koliko o uskim političkim ciljevima pojedinih partija, a naročito predsednika Građanskog demokratskog foruma Vaclava Klausa, da izbace članove Komunističke partije iz političke utakmice. Jirži Dinstbir najekstremnije pobornike ovakve lustracione politike naziva „desničarskim boljševicima“.

Komunisti su u Češkoj izbačeni i iz medija i školskih udžbenika. Na primer, državni udar iz 1948. sada se kvalifikuje na pravi način kao „iznutra organizovan, potpomognut od Moskve“, ali se i preteruje pa se za velike demonstracije podrške ovom udaru kaže da su bile „nameštene“, iako su komunisti na izborima 1946. dobili oko 40 odsto glasova i bili najjača stranka u zemlji. Uglavnom se period komunističke vladavine naziva, s pravom, mračnim periodom u istoriji Češke. Ali, ovakvu sliku remete Dubček i ostali reformisti iz 1968. Zvanična istoriografija, s pravom ili ne, svela je ovaj pokret na puku frakciju u borbi unutar Komunističke partije. Za njih se kaže da su pokušali da demokratizuju društveni i partijski život, ali ne i da uvedu klasičnu demokratiju i politički pluralizam. Oni su delimično izopšteni iz primene ovog zakona, ali su vremenom izgurani sa političke scene.

GDE SE DELA VRHUŠKA: Šta se desilo sa nerehabilitovanom komunističkom vrhuškom? Oni su se premestili ili biološki – na groblje, ili u vikendice u prirodi, ili u udobne fotelje uspešnih postkomunističkih privatnih korporacija. Mogu se na prste jedne ruke nabrojati bivši komunisti kojima je suđeno. Današnja, reformisana, Komunistička partija ne zauzima skoro nikakav prostor ni na državnoj televiziji, ni na dve glavne privatne televizije.

U početku demokratskog života skupštinski prenosi u Češkoj bili su javni i jedino mesto odakle se mogla čuti demagoška rasprava tamošnjih reformisanih komunista i nekih desničarskih snaga. Vremenom su se i ovi prenosi proredili, ekstremna desnica skoro je nestala sa političke scene, dok je komunistima ostalo da se izbore, uglavnom neuspešno, za medijski prostor.