Uzaludan trud

Imam nekoliko razloga da okončam dopisivanje s g. Ivaniševićem o Haškom sudu. Pre svega, imam sasvim dovoljno prilika i mogućnosti da na tu temu kažem sve što imam, barem u ovom listu. Drugo, bojim se da je Ivanišević raspoložen da sasvim zatrpa rubriku pisama i uskrati prostor drugima. Treće i najvažnije, zaključio sam da naš dijalog nema mnogo smisla pošto moje interesovanje za temu počinje baš tamo gde se Ivaniševićevo završava.

On zvuči kao advokat ili portparol Tribunala, stalo mu je da edukuje čitaoce „Vremena“ i odgovori na sve ovdašnje sumnje i dileme, a ne veruje da je tužilaštvo u funkciji bilo kakve politike, ili barem ne želi da o tome bilo šta kaže. Mene, medjutim, upravo to zanima. Ivanišević ne mora da me uvereva da je medjunarodna pravda dobra ideja, niti da ratne zločince treba kazniti. Takodje, uzalud se trudi da mi pripiše kompromitovanu, nacionalno-emotivnu argumentaciju paranoidnog prizvuka („srbomrzac“, „antisrpski“). To će mu malo ko poverovati, pošto sam se ja možda više od bilo koga u ovoj zemlji bavio srpskom nacionalnom paranojom, dokle god je to bio ozbiljan problem.

Sad mislim da imamo većih problema a jedan od tih je svakako politička manipulacija Haškim sudom, što Srbiji jako otežava saradnju s njim a time i puni izlazak iz medjunarodne izolacije. Ako g. Ivanišević veruje da je Tribunal sasvim nezavisan, preporučujem mu da nadje, na primer, Vašington Post od 3. oktobra 1999, gde se navodi priznanje Ričarda Holbruka da je američka vlada Tribunal smatrala „pukim public relations sredstvom“ i „potencijalno korisnim političkim instrumentom“.

Čak ni to, samo po sebi, ne bi bilo tako loše. Takav medjunarodni sud koji Amerika finansira (ko bi drugi?) neminovno je politički instrument, a pitanje je kako se taj instrument koristi. Pametno, ili manje pametno? Grubo ili pažljivo? Da li se stavlja isključivo u službu američke politike ili se barem malo vodi računa i o lokalnim prilikama i potrebama? Da li ljudima ovde dopušta da se povinuju pravdi, ili ih više tera da priznaju silu? Bojim se da g. Ivaniševiću ne odgovaraju ovakva pitanja, ali ni meni ne odgovara sagovornik koji nije spreman da misli izvan institucionalnih okvira i profesionalnih obaveza.