Kao biber po pilavu, početkom ove nedelje, oglasio se i Kolegijum vlade Srbije, koji je stavom da je država Srbija većinski vlasnik Galenike DD zapravo potvrdio odluku nekadašnje Direkcije za procenu vrednosti na osnovu koje je država preuzela ICN pre nešto više od dve godine
U dva prošlonedeljna tv obraćanja javnosti (NTV Studio B i Politika) u svojstvu ministra zdravlja u Vladi Srbije dr Obren Joksimović, hirurg iz Petrovca na Mlavi, umesto novog zdravstvenog programa saopštio je građanima da je kasa zdravstvenog fonda prazna, da će lekovi kojih ionako nema poskupeti, da su vodeći kadrovi u zdravstvu problematični (manje po stručnosti više po partijskoj opredeljenosti) i da DOS sporo odlučuje o zdravstvenim pitanjima.
Pošto je odlučno odbio svaku ličnu komunikaciju sa Galenikom, ovdašnjim najvećim proizvođačem lekova, „jer oni tamo nešto mute i ne rade ništa“ a „narod mora da ima lekove“ najavio je povratak kineskih lekova. Onih što ih je u milionskim dolarskim iznosima uvezao Progres Mirka Marjanovića, a dekretima bez temeljne farmakološke analize i precizne stručne provere delio dr Milovan Bojić prošlog leta po srbijanskim bolnicama. Aktuelni ministar zdravlja je utvrdio da su pomenuti lekovi dobri i da će on ličnim dekretom da naredi „da se kineski insulin ponovo pusti u promet…“
Osim zbunjenih i uplašenih građana da će ponovo morati da biraju između kineskih lekova i ničega, na ministrovu nameru da „pusti“ kineski insulin prvi je reagovao stručni tim ICN Galenike upozorenjem da ovaj lek ne bi smeo da se nađe u prometu. Dr Ljubica Medić-Mijačević, potpredsednik za istraživanje i razvoj u ICN-u. kaže za „Vreme“, da se u skladištima Galenike trenutno nalazi oko 500.000 bočica tog insulina, vraćenog iz Velefarmovog skladišta po nalogu dr Nade Kostić, ministra zdravlja u privremenoj vladi Srbije, kako bi se oslobodio tamošnji magacinski prostor za skladištenje drugog, novog insulina.
SPORNI LEKOVI: U dokumentu o povratku robe (19. 12. 2000. godine) ukupna vrednost 258.735 bočica jednog i 201.710 bočica drugog insulina uvezenog iz Kine iznosi dva dinara. Prilikom uvoza stvari su bar vrednosno stajale nešto drugačije. Vrednost prve uvezene tranše od 100.000 bočica jedne vrste insulina (svaka plaćena 1,30 dolara) bila je, dakle, 130.000 dolara plus troškovi za avionski prevoz, osiguranje, usluge i ostalo. Za prvu tranšu druge vrste insulina država je izdvojila još više novca, jer je svaka bočica plaćana po 1,4 dolara. Dakle, samo prva tranša od 200.000 bočica ovog leka državu je koštala gotovo 300.000 dolara.
„Naša upozorenja o kvalitetu insulina nisu davana napamet. Kada smo ponovo ušli u fabriku oktobra 2000. zatekli smo dokumentaciju bivšeg rukovodstva iz koje se jasno vidi da cela procedura ispitivanja nije valjano odrađena. Uostalom, uvezeni insulin kod nas se ne koristi već više od petnaest godina i naši pacijenti, pogotovu oni mlađi nisu naviknuti na taj lek. Slična je situacija bila i sa drugim kineskim lekovima. Postoje dokumenta da su ti lekovi stizali rasuti ili u rinfuzi, ali nije bilo podataka o njihovom sortiranju, ili načinu na koji je to urađeno. Originalni prevodi uputstava su prepravljani čak i delovi u kojima se jasno ukazivalo na kontraindikacije leka. Bilo je i lekova namenjenih deci kod kojih je rađeno isto to. Insulin nije prošao sve faze ispitivanja koje nalaže važeći zakon o kontroli lekova. U originalnim tekstovima uputstava za korišćenje nije čak postojalo, ni vreme početka delovanja insulina, ni vreme maksimalnog dejstva ni dužine trajanja“, kaže dr Medić. Ljudi koji su učestvovali u tome otišli su iz Galenike, a jedan od tadašnjih rukovodilaca je od nove vlasti postavljen za direktora apotekarskih ustanova. Ministrovo televizijsko seciranje zdravstva i žestoke kritike na račun ICN Galenike, u koju nije hteo ni da ode, osim što je zastrašilo građane tek zaboravljenom frkom sa kineskim lekovima i poskupljenjem medikamenata većim od 80 odsto, ponovo je u centar pažnje dovelo i slučaj vlasništva ICN Galenike, najveće fabrike lekova na Balkanu. Ugovor Milana Panića i Slobodana Miloševića o pretvaranju nekad državne fabrike u mešovitu svojinu potpisan je 1990.
UZIMALA–DAVALA: Kad je ljubav prestala, a gospodin Panić počeo da potražuje milionska dolarska dugovanja srpske države prema ICN-u za isporučene a neplaćene lekove, tačno pred NATO intervenciju u februaru 1999, Vlada Srbije je smanjila dekretom udeo ICN-a sa 75 na 35 odsto, preuzela na silu fabriku i postavila svoje rukovodstvo.
Posle oktobarskih događanja Panićevi ljudi su ponovo, ne baš lako, na silu, ušli u fabriku, a ceo slučaj ICN-a je već dve godine na arbitražnom sudu u Parizu. Posle dr Obrena Joksimovića na scenu su stupili sindikati Galenike čiji su predstavnici, žestoko kritikujući menadžment ICN-a, zatražili od republičke vlade postavljanje još jednog direktora čije je mesto ostalo upražnjeno odlaskom Tome Jankovića, nekadašnjeg direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje, u istražni zatvor.
Od petka prošle nedelje radnici u Galenici su u štrajku i proizvodnja lekova je obustavljena. Kao biber po pilavu, početkom ove nedelje, oglasio se i Kolegijum vlade Srbije, koji je stavom da je država Srbija većinski vlasnik Galenike DD zapravo potvrdio odluku nekadašnje Direkcije za procenu vrednosti na osnovu koje je država preuzela ICN pre nešto više od dve godine. Bez detaljnijih obrazloženja u zvaničnom saopštenju samo se navodi da američka kompanija ICN nije ispunila ugovorne obaveze: „Vlada Srbije će za sedam dana postaviti upravnika Galenike, a kompaniji se predlaže da postavi njegovog zamenika…“ O svim finansijskim pitanjima odlučivalo bi se uz saglasnost oba rukovodioca.
Ne čekajući odluku arbitražnog suda, Kolegijum sugeriše da bi bilo dobro da Vlada i ICN angažuju međunarodnu ekspertsku komisiju, koja bi procenila kapital, a „spor bio rešen mirnim putem“. Za svaki slučaj, Kolegijum u saopštenju napominje da će država Srbija formirati pravni tim koji će pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu zastupati interese Srbije u skladu sa stavom da je država Srbija većinski vlasnik Galenike DD.
SADAŠNJI KAO BIVŠI: Teško je u ovom trenutku reći zašto se telo Vlade u kome sede stranački prvaci DOS-a odlučilo na ovakakv potez.Većina njih je prilikom državnog preuzimanja Galenike oštro osudila potez Miloševićevog režima, ocenjujući ga kao nelegalan, čin jači od nasilja, ili kao nameru da predstavnici tada vladajućih patija SPS-a i JUL-a budzašto kupe fabriku. Situacija sa lekovima danas je još gora, a državni budžet još prazniji. Ne treba ni govoriti o prejudiciranju odluke međunarodnog suda. Ma šta da je u pitanju, i da li je i koliko Panić privatizacijom oštetio Srbiju, to bi morala biti stvar suda. U današnjoj situaciji u kojoj se nalazi zdravstvo, evenutalni ponovni proizvodni pad Galenike neće biti koristan nikome. No, lekovi su oduvek bili primamljivi i biznismenima i estabilišmentu, što je vrlo dobro pokazala bivša vlast i pojedinci koji su se utrkivali ko će steći prestižnije pozicije u uvozu i sirovina i gotovoih lekova. Dr Bojić je čak i sam gutao kineske lekove, i to javno da bi dokazao kako su u redu.
Reagujući na faksom stiglo saopštenje iz Vlade Srbije, rukovodstvo ICN-a kratko saopštava da ne prihvata odluku Kolegijuma srpske vlade jer „niti srpska vlada, niti ICN nemaju pravo da menjaju međunarodni ugovor jednostrano“, i da se sva sporna pitanja mogu rešiti jedino pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu. I oni ( ICN Pharmaceutical), poput Kolegijuma srpske vlade, izražavaju spremnost „da sa državom nađu odgovarajući model upravljanja Galenikom, kako bi fabrika proizvodila i uspešno radila do okončanja međunarodne arbitraže“.
Milorad Vučenović, potpredsednik za proizvodnju u ICN-u, kaže da fabrika lekova posle svega što se događalo pokušava da stane na noge. Prethodnici su im u protekle dve godine ostavili praznu fabriku i silne dugove. „Nije tačno da ne radimo. Ministar Joksimović verovatno nije imao prave infromacije kada je onako javno govorio o nama. Zvali smo ga da dođe i da se uveri. Nije hteo. Od februara fabrika radi sa 75 odsto kapaciteta. Sada već imamo i dovoljno obezbeđenih sirovina za većinu lekova, a i povećanje cena će nam omogućiti da ponovo proizvodimo deficitarne lekove, poput prilazita plus ili prilazita od 2,5 miligrama, longacefa, alfaceta… Nismo ih proizvodili zato što su sirovine bile skuplje od gotovih proizvoda. Kada smo ponovo ušli u fabriku nismo mogli odmah da počnemo. Prvo smo sređivali fabriku i račune. Zatekli smo velika dugovanja: devet miliona dolara duga prema ino dobavljačima i domaćim dobavljačima ambalaža koji nisu isplaćivani mesecima. Devet miliona dolara iznosio je i dug za plate, isplaćene kreditima. O našim evenutalnim potraživanjima nema nijednog računa. Ne znamo ni gde su se za te dve godine i kome lekovi prodavali. Sve u svemu, od povratka u fabriku proizveli smo između 13 i 14 miliona pakovanja lekova u vrenosti oko 13 miliona dolara.To nije možda dovoljno, ali nije ni malo…“ Na naše pitanje koliko je spor sa državom uticao na proizvodnju, Vučenović tvrdi da to bar dosad nije bilo od presudnog značaja: „Želeli smo da se potpuno odvojimo od politike i da do okončanja arbitražnog spora pokušamo da radimo normalno. Pa, kako sud presudi. Ipak, mnogo toga nije dobro, sve se izmešalo, i politika, i sindikati, i interesi.“
Od petka 27. aprila poskupljuju lekovi. Dotle će biti teško u apoteci naći i aspirin. Ako ostvare obećanje dato na Kolegijumu vlade, novi upravnik će u Galenici osvanuti u sledeći ponedeljak. Šta će uraditi gospodin Panić, videćemo. Sa postavljanjem direktora velikih zdravstvenuh ustanova koje aminuje Vlada ide već teže, za sada je to učinjeno samo u njih sedam, a u ostalima se bije bitka na relaciji ministarstvo-bolnica. Kod lekara su i dalje gužve, u bolnicama se zbog nasleđenog siromaštva države i dalje sve plaća. Samo fali da ministar ispuni obećanje i dekretom pusti nedovoljno proveren kineski insulin u promet. Onaj što je prilikom kupovine koštao na stotine hiljada dolara, a u skladištu jedan dinar.
„Od svih optužbi sindikata upućenih rukovodstvu ove kuće tačno je jedino da je veliki kontingent robe sa ruske konsignacije vraćen u zemlju. Tu ima i robe sa isteklim rokom, i onih sa rokom do 2003. godine. Roba je u posebnom skladištu i nema nikakve veze sa normalnom robom. Stavljena je pod naš nadzor, uzeće se uzoroci i za onu roba kojoj nije istekao rok biće zatražena dozvola saveznog ministarstva da bude prepakovana i stavljena na naše tržište. Roba kojoj je rok istekao biće predložena za uništavanje, i neće je biti na našem tržištu. Do ovog momenta ta roba nije izašla iz magacina. Upravo smo ispratili inspektore nadležnog saveznog ministarstva koji su danas utvrdili sve te činjenice. Dakle, sigurno je da na tržištu neće biti lekova kojima istekne rok, a pogotovu ne nekvalitetnih lekova.“ ( Dr Mira Dragojević, potpredsednik za kvalitet lekova u ICN)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
