Ring-Ring

Ring Ring je napunio šest godina, porastao na četrnaest koncerata, vratio se kući… i počeo da razmišlja o suprotnostima. Za prva tri dana, nekoliko pogleda iz publike.

Peter Brocman

U paviljonu Cvijeta Zuzorić, taman se trijumfalno rasporedio „Izmrcvareni čovek“ Gintera Ikera, izložba koja čini sumu jednog (bitnog) toka evropske likovne avangarde, kad, s druge strane, u omaleni Rex stiže legenda evropskog fri džeza Peter Brocman: dva algoritma iz (ka) istog duhovnog centra.

Bilo kako bilo, Brocman je pravi izbor za otvaranje festivala, premda se čini da je o tome trebalo nekako obavestiti dobar deo publike čiju akademsku konverzaciju nije uspevao svaki put da pokrije silovit zvuk muzičara na sceni. P.B. je ovaj put nastupio u saradnji s majstorom na udaraljkama Švajcarcem Mihaelom Vertmilerom, koji je, nedvosmisleno, pravo otkriće. Agresivan i liričan u isti mah, precizan i raspojasano silovit, uspešno je poneo teret građenja muzičke arhitektonike, vešto na taj način otvarajući prostor Brocmanu da, čak i u ekstremima ekspresije nazupčanog weltschmertza, zvuči nežno i lirično.

Muzika beskompromisne improvizacije, koja ne beži nekontrolisano daleko od osnovne misli i čvrsto drži sve elemente u smislenom jedinstvu. Uspešan amalgam fri džeza i iskustava evropske kamerne muzike, gde se u traganju za preciznijim izrazom ne preza ni od korišćenja etno motiva.

Za mediteranski krug možda previše jednostavna misao vešto je artikulisana i nadgrađena besprimernom ekspresijom snage i sviračkim umećem koje često prelazi granice ekvilibristike. Koncert je odsviran u izuzetno visokom ritmu i suprotno laičkom očekivanju, pleni emocijom. Ostaje samo žaljenje za nedoživljenim živim zvukom ovog dvojca bez kormilara u ambijentu Ikerovih „izmrcvarenih instalacija“. I sporijima bi bilo jasnije. (Nikola Šindik)

Kiss Erszi Kiss Zene

Među brojnim formama zastupljenim na festivalu Ring Ring mene naravno najviše raduju povremeni rok ispadi. I evo ih, prve festivalske večeri, majstori, mađarska grupa Kiss Erzsi Kiss Zene. Dve devojke kao jedna, vrte se kao čigre, pevaju, jecaju, cerekaju se, vrište… ne puštaju mikrofon ni za sekund. Energetski nastup, nema šta, instrumentalisti koji ih prate ne mogu da dođu do izražaja. Ne mari, njih dve su glavne. Malo podsećaju na Pixies kada su najluđi i najbrži… u stvari, najviše liče na sebe.

Kad sam dobro raspoložen i muzika me ponese, telo mi poraste u dužinu na 12 do 15 metara. Ponovilo se to po ko zna koji put i te večeri. Da ne bih smetao ostalima, popeo sam se na galeriju. Glava mi je dodirivala plafon. Pažljivo sam i lagano cupkao pazeći da ne srušim krhko zdanje bioskopa Rex. Bilo je dobro. (Saša Marković Mikrob)

Iva Bittova

Nastup Ive Bittove na ovogodišnjem festivalu definitvno je jedan od onih koji su privukli najveću pažnju posetilaca. Istovremeno, upravo je ovaj koncert (pored, naravno, postave za poslednji dan festivala) publici pružio jedno popularno (?) ime tzv. nove muzike.

Bittova je prisutna na sceni čitavih 13 godina, i njeno bogato muzičko kao i izvođačko iskustvo sasvim se neprimetno provlači kroz sam nastup – spontan, liričan, zabavan, promišljen… Potpuno svesna svojih fantastičnih vokalnih sposobnosti, ona mudro koristi različite smicalice i nijednog trenutka ne dozvoljava da publika osetiti dosadu. U tome još nije dostigla koleginicu Vanesu Mae, ali pitanje je vremena kada će kolege sa Istoka podleći čarima marketinga. Ipak, numere oslikavaju stvaralačku zrelost autora i fantastično prelivanje raspoloženja. Atipična „postava“ (violina/glas/pomagala) nije nova za beogradsku publiku. Neizbežno je pomenuti prošlogodišnji nastup finskog harmonikaša Kima Pohjonena. Nažalost, Pohjonenov koncert ispratilo je tri puta manje ljudi, i možda baš tu leži ono što zbunjuje kada razmišljamo kako o njenom nastupu – tako i o festivalu u celini. (Relja Bobić)

Jean Derome et les Dangereux Zhoms

Kada su, posle kamernog nastupa fenomenalne Ive Bittove, Jean Derome et les Dangereux Zhoms raspalili glasno iz svih oružja (kao da žele da oljušte malter sa zidova Rexa!), uplašio sam se da ta agresija ne potisne utisak iz prvog dela večeri i poželeo da odem. Sreća da sam bio u prvom redu i da bi to bilo primećeno! Jer odmah za tvrdom uvodnom numerom („hteli su da oteraju one koje takva muzika ne interesuje“, duhovita opaska B. Đorđevića), basista Pierre Cartier uronio je u finu funky vožnju, Pierre Tanguay adekvatno redukovao bubnjarski beat, da trojica solista – Jean Derome (saksofoni, flauta), Tom Walsh (trombon) i Guillaume Dostaler (klavijature) – uobliče iscrpne improvizacije između inteligentno komponovanih tema za kvintet. Kada god bi poštovali konvencionalniji ritam i neo bop strukturu bend je zvučao dopadljivo, a solisti su se maštovito dopunjavali. U (ređim) ritmički razbijenim komadima (najbliže poimanju čikaške avangradne porodice) teško se profilisala namera. Kako je koncert tekao, muzičari su bili opušteniji, boje svetlije, da bi strpljivu publiku pozdravili vedrim (ali ne banalnim) kalipsom, za dobar ritam na putu do kuće. (Vojislav Pantić)