U trenutku kada budete čitali ovaj broj „Vremena“, film Munje će prema procenama videti tristahiljaditi gledalac. Nijedan film prikazivan kod nas u poslednjih deset godina nije za manje od dva meseca prikazivanja dostigao taj magičan broj. Tim povodom razgovaramo sa Radivojem Rašom Andrićem, rediteljem filma i jednim od dobrih duhova Beograda.
„VREME„: Film je sniman u jednom vremenu koje se prilično razlikuje od vremena u kojem je krenuo njegov bioskopski život.
RADIVOJE ANDRIĆ: Da, hvala Bogu… To vreme sada izgleda strašno daleko. Mi smo počeli da snimamo film 19. aprila prošle godine. Bilo je jasno od početka da od Ministarstva za kulturu nema šanse da dobijemo novac, ali je bio problem i u tome što su se ljudi koji su i hteli da daju novac plašili, jer je iza nas stajao Radio B92. Bilo je sumanuto da ti u onom vremenu leđa čuva B92 koji i sam mora da seli s mesta na mesto jer mu je policija stalno bila za vratom. Međutim, ni meni ni Srđanu Anđeliću, koji je pisao scenario, to nije bilo nešto specijalno strašno, jer smo svih ovih deset godina bili u tom fazonu, ali su zato producenti prošli kroz pakao da bi skupili novac. Zanimljiva ali i smešna stvar jeste što je jedan od ličnih razloga zbog kojih smo snimali film bio da on odigra onu ulogu kakvu je igrao Radio B92 ili bioskop Rex, a to je da bude jedna kapljica koja uliva ljudima nadu. Da pokaže da još postoje normalni ljudi, da je okolo sve strašno, ali kul, polako, „proći će i njihovo“ što bi rekli KKN. Na nama je samo da se sačuvamo do tada. Ono što nam na pamet nije padalo jeste da će režim tako brzo da se uruši. Kada smo završili montažu filma desio se 5. oktobar, pa je osnovna funkcija filma potpuno propala, što na svu sreću nije uticalo na sudbinu filma.
Kritičari Munje vide kao jedan u nizu generacijskih urbanih filmova koji se direktno nastavlja na film Srđana Dragojevića Mi nismo anđeli.
Kod nas evidentno postoji tradicija rokenrol filmova, počev još od filma Kad budem mrtav i beo, pa preko Nacionalne klase, Dečka koji obećava, Kako je propao rokenrol, Mi nismo anđeli, do Munja. Među ovim filmovima postoje ogromni vremenski razmaci, ali taj žanr postoji, i to je divno. Olakšavajuća okolnost je u tome što praveći jedan takav film imaš nekakve repere, pa možeš da upoređuješ kako je npr. izgledala žurka u filmu Kako sam sistematski uništen od idiota, ili kako je izgledao rok koncert u SKC-u u Dečku koji obećava. U tom nekom sledu Munje vidim bliže filmu Kako je propao rokenrol nego filmu Mi nismo anđeli. Između ostalog i zato što je ovaj drugi film potpuno eskapistički, što naravno ne nosi negativnu konotaciju. Munje nisu eskapistički film, njegovi junaci žive u realnom svetu prema kome oni održavaju neku barijeru – bilo da je to automobil u kome se voze, ili muzika koju sviraju, ali oni žive u svom vremenu. Bliži je filmu Kako je propao rokenrol i u mešanju filmskog i televizijskog jezika. Mi smo, naime, snimali digitalnom, televizijskom tehnikom i ako već nismo snimali filmskom kamerom bilo nam je glupo da insistiramo da snimamo potpuno na filmski način.
Kako film prihvataju oni kojima je posvećen, generacija osamnaestogodišnjaka?
Kada smo na kontrolnim projekcijama film prikazivali klincima, strašno im se dopao, što je bilo super jer smo ga za njih i pravili. A kada smo, sa druge strane, puštali film nekim starijim oni su se strašno zabavljali, ali su i pitali kako će klinci to uopšte da razumeju i šta njima može da znače Dule Savić, Šestić… To je značilo da smo uspeli. Inače, nije mi bilo teško da pravim film o osamnaestogodišnjacima jer moj brat ima osamnaest godina, znam njegove prijatelje, muvam se svuda po gradu, družim se sa mlađima. Ta generacija je žešće oštećena. Oni koji sada imaju recimo 25 godina imali su 15 godina kad je krenuo rat. Dakle, taman kad je trebalo da krenu na more, na ostrva, ili interejlom u Evropu, nisu mogli. Oni najjači i najsvesniji u toj generaciji su jači i svesniji nego mi, jer su sav užas preživeli sa 15 godina, ali su i mnogo toga izgubili u međuvremenu i sad moraju sve da nadoknade, da zarađuju lovu i da putuju. Moja generacija je odrasla u normalnim okolnostima, ali samo što je sazrela, trebalo da počne da radi, zasniva porodice – desio se rat. Treća generacija koja se u filmu eksplicitno ne pojavljuje su naši roditelji, i jaz između generacija je ogroman, još veći nego što bi i inače bio u normalnim okolnostima.
Srednja generacija kojoj i ti pripadaš je ironično prikazana u filmu. Hibernirana u davnoprošlom vremenu.
Ja nisam u hibernaciji, inače ne bih snimio film o 18-godišnjacima, ali popriličan broj ljudi jeste, jer naprosto nije znao kako drugačije da se zaštiti. Ne treba im zbog toga ništa zamerati, oni zahvaljujući tome nisu poludeli i uspeli su nekako da se sačuvaju. Neki su zbrisali iz zemlje, neki su ostali i spustili roletne, a neki su se muvali po ulicama i pokušavali nešto da urade, uglavnom besmisleno. Svako se na neki način čuvao dok ne prođe loše vreme.
Po tome kako su prikazani u filmu, rekli bismo da pred ovim starijima i ne stoji baš neka naročito svetla budućnost.
Ne, ne… Cela budućnost stoji na toj generaciji. Ona je imala pravo na tu hibernaciju, jer ljudski je plašiti se, ali od sada više nema pravo. Jedni moraju da dignu roletne, a drugi da se vrate u zemlju. Sad više nema opravdanja. Na njima je sada sve. Ovi mali su suviše mali, a ovi matori su suviše matori
Ti se ni u ovom, kao ni u svom prethodnom filmu Tri palme za dve bitange i ribicu, ne baviš tumačenjima sloma, nego je opšti slom samo kulisa za pričanje priče.
Moja generacija je gledala kako se sve urušava, ali junaci mog filma nisu. Oni ne vide tu urušenost. Urušenost spoljnjeg sveta je za njih normalna, oni su odrasli u njoj i zapravo nemaju predstavu o tome da je Beograd propao. Kad bih se upustio u nekakva tumačenja stvarnosti, onda bi to bio pamflet ili sociološka studija, a ne bi više bio igrani film. Ja sam to rešio na način da radim dokumentarce i u njima kažem sve što mislim o politici, režimu, sociologiji i celoj našoj stvarnosti, tako da mi je savest u tom pogledu čista (R.A. je autor dva dokumentarna filma – Januarska reka i Je l’ bombarduju kod vas, prim. aut.), a onda u igranim filmovima mogu da se bavim onim što filmovi i treba da budu, a to su bajke. Ne kažem da film pošto-poto mora da bude bajka, ali čini mi se da je zanimljivije da se film razlikuje od života, da priča o nečemu što ne može da se desi u realnosti. Naravno da postoji i čist realizam, ali meni su se uvek više sviđali Felinijevi nego Roselinijivi filmovi, baš zbog prisustva bajkovitosti o kojoj govorim. Snimam onakve filmove kakve bih privatno voleo da gledam. Sebe kapiram kao prosečnog i normalnog čoveka kome se, kao i većini ostalih, smučilo da gleda rat, bedu i namučene ljude. Sve to, naravno, objektivno postoji, i sve je to strašno, ali ne treba nam film da bismo spoznali našu strašnu svakodnevicu.
Munje su za nepuna dva meseca već dostigle broj od 300.000. Kako to objašnjavaš?
Novo vreme, nova Srbija, novo proleće.
… novi optimizam.
Da, širenje optimizma. Mislim da ću u tom smeru i nastaviti. To sam pokušao da radim i u proteklim godinama, čak i u dokumentarcima koji su se bavili nimalo vedrim temama, kao što je bombardovanje ili prebijanja od strane policije tokom zimskih protesta ’96–’97, trudio sam se da malo nasmejem ljude. Čini mi se da je uvek mnogo bolje šaliti se sa strašnim stvarima, jer u suprotnom od prisustva količine strašnog mozak ti se blokira. Ako posle silnih zločina, Srebrenice, Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva uopšte želimo da prevaziđemo ovaj naš stepen razvoja i razmišljanja, moramo prvo da se opustimo da bismo mogli da se suočimo sa strašnim istinama. Da bi se rešio brige, moraš da prestaneš da razmišljaš kako te briga mori. Zbog toga je nama sada potrebno da iskuliramo.
