Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
I dok kritičari lome koplja i čame u mraku projekcionih sala, oko njih pulsira jedan potpuno drugačiji život koji pokazuje da film ima i neke druge, manje mračne strane. Glamurozne zabave jedna su od kanskih legendi...
Mada crveni tepih nije bio prostrt za premijeru, ovacijama je dočekan novi film Baza Lurmana, čoveka koji je reči „film“ dao šire značenje jer ono što je demonstrirao u Mulen Ružu svakako je promenilo granice u istoriji pokretnih slika. Poigravajući se stereotipima, spajajući nespojivo, Damu sa kamelijama kao mjuzikl sa rokenrol standardima i moto pesme Neta Kinga Kola „da je samo važno voleti i za uzvrat biti voljen“, Lurman pleše između strasne tragedije i persiflaže, zasmejavajući publiku do suza da bi već u sledećem trenutku suze postale izraz bola. Tuluz Lotrek i bratija za njega su buntovnici, deca revolucije čiji kankan pulsira u ritmu Marka Bolana i Dejvida Bouvija.
Nikol Kidman se ipak pojavila na premijeri, možda glamuroznija nego ikada, a „buntovnik s razlogom“ Juan Mekgregor još jednom je pokazao da u ovom pankeru kuca srce romantičnog junaka. Svoj Mulen Ruž Lurman je u potpunosti sagradio i snimio u australijskim studijima i ozvučio valjda svim pesmama u kojima se pominje reč „ljubav“. Neosporno je bila hrabra odluka da se ovim filmom otvori 54. kanski festival jer, ruku na srce, teško će se pojaviti onaj ko će prevazići standarde koje je Lurman postavio.
Ipak, najveći problem ovog novomilenijumskog mjuzikla je što noge naprosto ne mogu da vam miruju. Za filmofile, dodatnu zabavu predstavljale su male žaoke, kao kad jedan od junaka kaže boemima „Dosta mi je vaše dogme“, što je britka aluzija na neortodoksni mjuzikl Ples u tami laureata prošlogodišnjeg Kana Larsa fon Trira.
Baz Lurmen se trijumfalno vratio na Kroazetu posle Plesa do ljubavi, kojim je postavljen na filmsku kartu sveta. Svedoci smo jednog od prvih filmova koji se kvalifikovao za anale novog milenijuma, što je znatno olakšalo posao Šarloti Rempling, koja je dala zeleno svetlo za još jedne filmske igre bez granica.
NEVOLJE U RAJU: Po prvi put u istoriji festivala u konkurenciji se našao animirani film (kompjuterski), Shrek, i automatski postao instant klasika. Manje je važno da li ćete upamtiti imena koja su ga potpisala, Viktoriju Džensen i Endrjua Adamsona. Ono što je ovaj događaj učinilo istorijskim i najavilo neku drugačiju budućnost jeste nastojanje da se jednom za sva vremena izjednače po važnosti slike sveta registrovane kamerom i kompjuterski generisane. Da li ste srećni ili se još uvek plašimo bolje budućnosti? Dušu kompjuterskim likovima udahnuli su Edi Marfi (magarac koji govori), Majkl Mejers (div Šrek) i Kameron Dijaz (princeza), kao junaci bajke koji u bajku ne veruju, a u duhovito poentiranim epizodama pojavljuju se i Snežana, Pinokio, tri praseta… kojima je jasno da su otišli u legendu jer su novim vremenima potrebni novi junaci. Ova metafora uveliko je odredila dalji tok festivala koji protiče u dijalogu prošlosti i budućnosti čije oblike još ne možemo da razaznamo.
Apocalypse Now Redux, kako se sada zvanično zove isfrizirana verzija Apokalipse danas, ponovo nas je dovela u sferu nagađanja. Nameće se pitanje šta je original? Da li ona Apokalipsa… od pre 22 godine, koja je, iako nedovršena, osvojila Zlatnu palmu, ili redizajnirano izdanje u koje je autor dodao čak 53 minuta? Da je Leonardo, a ne Marsel Dišan, docrtao brkove Monalizi, šta bi danas smatrali originalom? Ovaj film izaziva oprečna osećanja, pre svega kao jedna od najupečatljivijih ratnih priča svih vremena, sa odličnim scenariom Džona Milijusa i Frensisa Kopole. Producentski standardi ovog filma, scenografije Dina Tavolarisa i fotografija Vitorija Storara teško će biti dostignuti. Ipak prilikom gledanja ovog filma, a i kasnije u susretu sa protagonistima nameće se ono tumačenje Edgara Morena kako film, u stvari, štiti smrt a ne život, jer danas akteri filma, nakon toliko vremena, ne liče mnogo na likove sa ekrana. Ovaj alhemijski Kopolin postupak mnoge je zbunio, što ipak ne sprečava neke da iskazuju svoje oduševljenje, dok je sam autor darovao film posetiocima Kana u ekskluzivnoj noćnoj projekciji na otvorenom. Apokalipsa… je pre svega film o potrazi čoveka za samim sobom, što je uvek najveća moguća avantura.
Na takav put krenula je i junakinja filma Kandahar Mohsena Mahmalbafa, koja se kreće u bermudskom trouglu smrti na tromeđi Irana, Avganistana i Kazahstana. Mahmalbaf sa puno ljubavi i razumevanja prati svoju junakinju čiji je ključni hendikep što je žena, i koja na samom početku gubi identitet stavljanjem barake (čadora), što je uklapa u more nesreće i svet muškaraca koji ratuju, nemajući uvek valjane razloge za to. Iako je manir gotovo dokumentaran, Mahmalbaf ponekad odluta u onirične pasaže zaveden surovom lepotom pejzaža ili prizorima poetskog ludila kada gomile invalida grabe proteze koje padaju sa neba na malim belim padobranima. Onaj ko uspeva da pronađe lepotu u okeanu nesreće autentičan je pesnik, što je Mohsen Mahmalbaf sasvim sigurno.
Šta je zajedničko Mahmalbafu i Kopoli, osim ideje da potraga za identitetom uvek završava na početku zatvorenog kruga? Obojica su na čelu velikih filmskih klanova čiji se izdanci ove godine predstavljaju u Kanu. Kopolin sin Roman debituje sa duhovitim pop pastišom CQ, a Mohsenova kćerka Samira, nakon prošlogodišnje nagrade, član je žirija za „kratki metar“.
O ratu govori i film Ničija zemlja Danisa Tanovića, nastao u francusko-italijansko-belgijsko-slovenačkoj koprodukciji, a bavi se jednom ratnom epizodom iz 1993. Tanovićev dugometražni debi odlično je napisana antiratna komedija apsurda, sigurno režirana bez isklizavanja u egzibicionizam. Tanović je i scenarista i kompozitor dela muzike za film, i ovo je nedvosmisleno odskočna daska za jednu veliku karijeru. Ono što razočarava jeste pamfletski dokumentarni segment koji, iako to scenario nikako ne želi, definitivno žigoše jednu stranu u sukobu kao krivca. Pogađate koju? Da nije reč o utisku, govori to što nije u pitanju reakcija predstavnika naših medija nego dopisnika RAI-ja i „Guardina“ na zvaničnoj konferenciji za štampu. Do kraja festivala biće prikazan u konkurenciji i kratki igrani film Prvo smrtno iskustvo Aide Begić, što je najava novog talasa u savremenoj bosanskoj kinematografiji.
O prostorima nesreće govori i Rastojanje Japanca Kore-Eda Hirokazua, koji analizira raspad porodice u savremenom Japanu kroz dramu familija onih čija su deca bila članovi jedne radikalne verske sekte i to platila životom. Rađen u dogma maniru, film otvara neke fascinantne prostore, ali ostaje dalek i distanciran, u sopstvenom lavirintu. Porodica šta je to, kao da se pita Tod Solanž, koji zna da je tvrđava američkog sna odavno razbucana. Njegova urnebesno duhovita Naracija (Storytelling) žonglira žestokim temama kao što su homoseksualnost, rasizam i netolerancija na beskrajno lak i šarmantan način dajući zastrašujuć a ipak neočekivan i pre svega nepretenciozan pogled na savremeno američko društvo, koji nadmašuje i njegov prethodni film Sreća.
Sa Dalekog istoka, koji dominira ovogodišnjim festivalom, prvi put u Kanu tajlandski film Suze crnog tigra Visita Sasanatienga, vestern kič komedija u maniru Almodovara, dizajnirana u maniru pedesetih i tehno horor stilu, i Puls Kijosija Kurosave, čija neujednačenost odnosi prevagu nad konačnim utiskom da se možda radi o velikom filmu. Iranac Abas Kiarostami otišao je u Afriku da bi za potrebe Uneska snimio priču o nesrećnoj afričkoj deci, najvećim žrtvama civilizacije u kojoj živimo a sa čije su ivice pali u limb. Kiarostami u naručenom filmu ABC Afrika demonstrira izuzetno poznavanje tematike koja ga je učinila slavnim u ranim filmovima. Domaćini Francuzi nisu se proslavili lezbejskom melodramom Proba Katrin Korsini, a o svetu pozorišta govori i film Vraćam se kući 93-godišnjeg Manoela de Oliveire, koji je fenomen za sebe, duhom još veoma vitalan da se takmiči sa junošama kao što je Solanž. Specifičnu težinu ovom filmu daje šarm još jednog veterana Mišela Pikolija.
Kladioničari se još nisu zahuktali a među favoritima svakako nije najnoviji triler Džoela Koena Čovek koji nije bio tamo, komplikovan omaž filmu noar i Hičkoku, snimljen u crno-beloj tehnici, koji je otvorio sjajan prostor Biliju Bobu Torontonu i Fransis Mekdermond (Koenovoj supruzi) za prave glumačke bravure. Da li će se ostvariti prognoze da će otvaranje zaseniti ostatak festivala ostaje da vidimo, i da se nadamo da će biti kao u onoj priči Maksa Friša o optimisti i pesimisti. Optimista misli da je ovaj svet najbolji mogući, a pesimista se plaši da je upravo tako. Primenite ovo na Kan 2001.
I dok kritičari lome koplja i čame u mraku projekcionih sala, čekajući u dugim redovima oko njih pulsira jedan potpuno drugačiji život koji pokazuje da film ima i neke druge, manje mračne strane. Ah, glamur, lamur, tuzur… zabave jedna su od kanskih legendi. Za potrebe Mulen Ruž partija sagrađena je scenografija enterijera i eksterijera Pariza s početka veka, a konzumirali su se neizbežni kavijar i šampanjac uz muziku Fet Boj Slima. Zvezda večeri bila je zanosna Nikol Kidman, koja je lomila srca obožavaocima najavama da neće doći na festival.
Za dostojnu konkurenciju potrudila se ekipa nedovršene trilogije Gospodar prstenova u režiji Pitera Džeksona, koja je uzvratila efektnom scenografijom i poklonima gostima zabave u vidu raznih suvenira. Prvi deo filma izlazi u decembru 200l, a istovremeno su snimljena sva tri dela za cenu od 280 miliona dolara. Nastavci će ugledati svetlo dana u decembru 2002. odnosno 2003, pa ako ste strpljivi moći ćete da kupite komplet DVD za novu 2004. godinu.
U Kan je došla i ekipa novog filma Nila Džordana, na čelu sa Nikom Noltom. Film govori o kockarima i, logično, snima se u Monte Karlu i Nici. Kroazetom se prošetao i prvi čovek francuske kinematografije danas Lik Beson. Filmovi iz njegove produkcije trenutno zauzimaju prva mesta na listama gledanosti u francuskim bioskopima i ubedljivo tuku američke blokbastere. Uma Turman je pomogla svom suprugu Itanu Hoku u promociji filma Cheelsa walls, a Hju Hefner, osnivač Playboya, proslavio je svoj 75. rođendan uz obavezne zečice. Džek Nikolson ne dolazi, a Šon Pen neće da daje intervjue. A gde smo tu mi? Pa prisutni smo. Preko našeg štanda na sajmu, koji je odlično posećen, projekcijama filmova na kanskoj filmskoj pijaci kao što su Super 8mm priče Emira Kusturice ili Smrtonosni transfer Žana Žaka Beneksa sa Mikijem Manojlovićem u jednoj od glavnih uloga. Očekuje se i dolazak našeg ministra kulture Branislava Lečića, koji će prirediti i prijem na kojem se očekuje veliki broj važnih gostiju. Došli su i producenti koji pokušavaju da nađu partnere, kao i distributeri koji kupuju filmove. Jedino nedostaje film na nekom od programa. Ali, i sa ovim možemo da budemo zadovoljni. Sigurno više nego sa onim što smo učinili u fudbalu, na primer. Film i dalje ostaje prvi ambasador naše kulture u svetu.
Moulin Rouge (Mulen Ruž), Baz Lurman (Australija),
Desert Moon (Pustinjski mesec), Aojama Šinđi (Japan),
The Man Who Wasn’t There (Čovek koji nije bio tamo), Džoel Koen (SAD), Eloge de l’amour (Pohvala ljubavi), Žan-Lik Godar (Švajcarska),
La pianiste (Pijanista), Mihael Haneke (Austrija),
Millenium Mambo (Milenijumski mambo), Hu Hsijao-Hsijen (Tajvan),
De l’eau tiede sous un pont rouge (Mlaka voda pod crvenim mostom), Šoheji Imamura (Japan),
Shrek, animirani film, Viktorija Džensen i Endru Adamson (SAD),
Distance (Rastojanje), Kore-Eda Hirokazu (Japan),
Mullholand Drive, Dejvid Linč (SAD),
Kandahar, Mohsen Mahmalbaf (Iran),
La stanza del figlio (Sinovljeva soba), Nani Moreti (Italija),
Je rentre a la maison (Vraćam se kući) Manoel de Oliveira (Portugal),
Il mestiere delle armi (Umeće ratovanja), Ermano Olmi (Italija),
The Pledge (Zavet), Šon Pen (SAD),
Pau i el seau germa (Pau i njegov brat), Mark Reča (Španija),
Taurus (Rođen u znaku Bika), Aleksandar Sokurov (Rusija),
No Man’s Land (Ničija zemlja), Danis Tanović (Bosna),
Et la–bas, quelle heure est–il? (A tamo, koliko je sati?), Cai Ming-Lijang (Tajvan),
La repetition (Proba), Katrin Korsini (Francuska),
La chambre des officiers (Oficirska soba), Fransoa Dipejron (Francuska),
Roberto Succo (Roberto Suko), Sedrik Kan (Francuska),
Va savoir! (Ko bi ga znao), Žak Rivet (Francuska).
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve