Nakon što su pre pet godina izveli poluuspešnu transplantaciju Minesote u Vojvodinu (Metropolis, 1996), sastav Veliki prezir se vratio izlečivši vokalne i produkcijske tegobe ostvarenjem Brazde (K.V.S./FreeB92, 2001, produkcija – Dušan Ševarlić i VP). Sjedinjujući umerenost i narativnost američkog novog roka sa britanskim zvukom koji stavlja težište na ličnu notu umesto na trendovske zahteve, Veliki prezir, sa novom postavom, čini se da višestruko predstavlja prvi pozitivan rasplet višegodišnjih napora domaćih sastava da stvore autentičnu varijantu muzike svojih uzora. Otuda, već pesma koja otvara album, Moram da znam, prva je domaća pop-amajlija za početak novog milenijuma, briljantni komad koji rasteruje zle duhove epigonstva. Istovremeno setna i dramatična, tema Sutra se nametnula kao lajt-motiv ploče, antoligijski primer kako jedan muzički ozbiljan scenario može da se upakuje u četiri minuta. Neobična sumnja, umiljata i ushićujuća, ističe gudače kao bitne nosioce strukture, Hej! u nešto patetičnijem tonu potcrtava da osnovu ove sage treba tražiti u neeuforičnoj defragmentaciji intime, dok Revolucija donosi bitnu poetsku odrednicu u stihovima – „sakrivamo se ispod rezova duboko tražite koja mesta bole gde je najlepše“ – tako da, bez interpunkcije, semantička i melodijska višeznačnost ostaje da titra i posle slušanja i čitanja. Nakon istinskog bisera punog gitarskog zvuka u pesmi Promene, poslednju trećinu karakteriše smirenija atmosfera koju započinje cimbalom očuđena Budi sigurna sa nejasnim vokalnim klišeima, akustična verzija pesme Danima, nesuđenog singla za ovaj album da se pojavio u vreme snimanja, dakle u leto prošle godine, uznemirujuća Snaga motorna/Sila svetova, te vraćanje lajt-motiva, rekonstruisanog i pročišćenog.
Čak i u trenucima kada melodija prolazi kroz tesnac sačinjen od monotonog gubljenja motivisanosti s jedne, i povišene patetike s druge strane, VP ipak čuvaju maticu svog zanosa i strujanje dramaturgije u pesmama. VP se, pre svega, pokazuju kao autori vešti u upotrebi akcenata, pri čemu se u poslednjem delu pesme, skoro po pravilu, dolazi do uzlazne, često ekstatične, putanje. Brazde su zbirka mentalnih džepova stvarnosti, to je hrpica sećanja, sitnih predmeta za koje smo intimno vezani, patrljaka rečenica i iskrene topline kao kad od prijatelja dobijete pregršt divnih trenutaka. Ono što se sliva u tobogan sluha jeste melanholični sok sastavljen od američkog provincijskog roka, neodoljivog brit-popa i ravničarske introspekcije. Brazde su zreli momenat koji, iako prekratko traje, jeste nešto što treba uzeti s poverenjem kao važan trag u pop-muzici. Smatrajući da i velika pauza između izdanja jeste prirodni tok stvari, VP, po sopstvenom priznanju, sada funkcioniše na mnogo zdravijoj osnovi nadajući se da će ubrzo da usledi i treći album. Praktično zauzevši jednu od vodećih pozicija na domaćoj sceni, VP je postao kvalitetan i autonoman gitarski sastav time što je tokom vremena sazreo. Promene su postale deo naše stvarnosti, iako se nismo pomakli sa mesta; činjenica je upotpunjena time što je VP promenio izdavača, ali se novi izdavač nalazi na istoj adresi kao i prethodni…
