Dr Nada Sekulić
govori o knjigama koje je Mitropolija crnogorsko-primorska izdala u 2000. godini a namenjene su pravoslavnim devojčicama i dečacima:
„U knjizi ‘Šta treba da zna svaka pravoslavna devojčica’ čitamo kako ona uči od najranijeg detinjstva da postane domaćica zajedno sa majkom, opslužuje vredno ukućane kroz svekodnevne ‘ženske’ obaveze, odrastajući potpuno svesna da su potrebe njene braće na prvom mestu. Majka joj poverljivo saopštava da su bolovi rađanja teret ženske grešnosti sa kojim se treba pomiriti. (Zar je time marljivo ne priprema da se mirno u budućnosti suoči sa poražavajućim stanjem porodilišta u Srbiji!) Uči je da su žene u pojedinim periodima nečiste, da je to u crkvenom pogledu vrlo važno, te da je prirodan menstrualni ciklus ženska slabost i ljudski nedostatak o kome moraju pred svima da ćute, da samim govorom ne bi počinile greh. Majka takođe upoznaje kćerku sa tajnama grešnih pomisli (prilikom zaljubljivanja) koje se moraju ispovediti i upućuje je na to da je svaki seksualni odnos, uključujući tu čak i bračni, veliki greh ukoliko mu nije cilj rađanje dece. Seksualno vaspitanje je izum đavola te sledstveno tome žene treba da rađaju po volji Boga, što više naravno, jer crkva, kao i mnogi naši političari i generali, smatra da na taj način žena izražava svoj patriotizam. U tom duhu je i vladika Artemije zlatnom medaljom odlikovao žene koje su rodile po četvoro dece, kao na sportskim turnirima, čime je Pravoslavna crkva, uz zabranu pričešća doktorima koji rade abortus, dala svoj maksimalan doprinos stimulisanju materinstva Srpkinja.“
(„Danas“)
Zoran Anđelković,
generalni sekretar SPS-a, govori o ponuđenom jemstvu za Slobodana Miloševića:
„Voleo bih da SPS ima toliku imovinu. Ti koji su procenili toliku imovinu, to nisu naši advokati, to su advokati Slobodana Miloševića. Naravno, mi nudimo imovinu, novaca nemamo.“
(„Blic“)
Ivica Dačić,
poslanik SPS-a, o eventualnom usvajanju uredbe o saradnji sa Haškim tribunalom, kaže:
„Ukoliko savezna vlada usvoji takvu uredbu, to bi defakto značilo zavođenje ratnog, odnosno vanrednog stanja.“
(„Blic“)
Branislav Ivković,
šef poslaničkog kluba SPS-a u republičkom parlamentu, na tribini u Velikoj Plani u organizaciji Opštinskog odbora SPS-a Velike Plane:
„Mi socijalisti smo čestiti ljudi. Među nama nema lopova. Ako ih ima neka odgovaraju. Prepoznali smo svoje greške i nećemo ih više praviti. Volimo Slobodana Miloševića ali, brate, grešio je i on. Susretao se samo sa užim krugom ljudi i počeo da veruje u to šta veruje.“
(„Blic nedelje“)
Dr Dimitrije Ponomarev,
šef bronhološkog odseka KBC „Bežanijska kosa“, u rubrici Reč stručnjaka, kaže:
„Priča o početku i toku bolesti je tipična i skoro uvek ista: počelo je ‘kad me je uhvatila promaja kod kuće/na poslu/ u gradskom prevozu’ ili ‘mora da sam se otkrio po noći, pa me uhvatila promaja’… Srbi su valjda jedini narod na svetu koji nepokolebljivo veruje u sposobnost da i najslabije strujanje vazduha može da izazove bolest. Stoga se radni i životni prostor čuvaju od pogubnog uticaja promaje, narod radi i spava u znoju lica svog u pregrejanim i zagušljivim prostorijama i onda se čudi kako se po noći preznojava, pa mora po tri-četiri puta da menja pidžamu.
A onda, eto njih i kod lekara…“
(„Blic nedelje“)
Slađa,
bivša članica grupe Đogani fantastiko, po nekima najzgodnija žena domaće estrade, o tome da li je bila ljubomorna dok je bila u braku:
„Nisam se time opterećivala. Mislim i zato što me je on pripremao pričama da ne verujem ako čujem ovo ili ono. Mislim da verni muškarci ne postoje.“
(„Blic nedelje“)
Siniša Vučinić
opisuje svoje zatvorske dane:
„Unutra nisam znao ni kad je dan ni kad je noć. To je bila zatvorska prostorija sa gvozdenim vratima i rešetkama i tri vlažna zida. Bez prozora. U jednom ćošku je bio krevet, u drugom čučavac iz kojeg su izlazili ogromni pacovi. Tri sam udavio golim rukama, a jednog zgazio nogom. Osoblje zatvora je u prvo vreme bilo rezervisano. To je zato što ljudi ne vole JUL. Kada su shvatili da nisam „biznismen“ i lopov nego ratnik i revolucionar, postali su veoma pažljivi. Hranu su mi davali kroz rupu. Samo spaziš u mraku pandursku kapu i čuješ glas: Hleba!“
(„Svet“)
Ljubiša Milovanović,
taksista Beotaksija, pretučen dok je sedeo u policijskom automobilu ispred Centralnog zatvora, opisuje taj događaj:
„Policija me je privela zato što sam u alkoholisanom stanju vozio kola. Sa kolegom sam krenuo kod njega na kafu. Nije sporno da sam bio pod uticajem alkohola i zbog toga me je policajac priveo, odnosno stavio u kola.
Prišao mi je jedan od onih momaka ispred CZ-a i udario me pesnicom dok sam sedeo u policijskim kolima. Pri tom je izgovorio mnogo ružnih reči prozivajući me da sam pristalica DOS-a. Posle toga milicionar mu je rekao: Vidimo se, a meni da sam dobro prošao.“
(„Večernje novosti“)
Toma Fila,
advokat, predlaže da iz istorije treba izvući bar neku moralnu pouku, pred navalom, pragmatizma i opšteg siromaštva:
„Srpski narod je možda razumeo što je Miloš naručio Karađorđevu smrt, u bici za vlast. Ali svom knjazu nikad nije oprostio što je ovaj, u znak poniznosti, odrubio i poslao u Stambol voždovu glavu.“
(„Večernje novosti“)
Stajka Obradović,
nekadašnji prvak Srbije u vožnji traktorom koja danas razvozi preminule po beogradskom Novom groblju, priča:
„Sećam se dvojice ljudi na jednoj sahrani. Čudu nisu mogli da se načude kad su me videli za volanom. Tada sam još imala dugu plavu kosu i manje godina. Bili su dobro raspoloženi, očigledno nisu bili neki bliži rod pokojnika. Sve vreme su zadirkivali jedan drugog, a na kraju prišli i tražili da obećam da ću i njih voziti kad pođu u ‘poslednju vožnju’.“
(„Zona sumraka“)
Nebojša Čović,
potpredsednik Vlade Srbije i šef Koordinacionog tela savezne i republičke vlade za jug Srbije, o načelniku Generalštaba Nebojši Pavkoviću kaže:
„Lično nemam ništa protiv Pavkovića, osim preteče licemerja. I ne volim prevrtače.“
(„Danas“)
Crnogorac 067522965
Mlad, lijep, zgodan i visok mladić. Imam dva mobilna, novo auto, kuća na moru. Ne tražim ništa nego se samo hvalim.
As marketing oglasi, 4. jun 01.
Branislav Lečić,
republički ministar za kulturu:
„Sviđa mi se ideja da se u Beogradu otvori estradni muzej. I treba da se otvori, jer u gradu ima mnogo pogodnih a neiskorišćenih prostora. Činjenica je da naša estrada ima loš imidž. Ja se pitam gde je nestala prava narodna muzika?
Zašto su naši pevači ‘jecaroši’ i plagijatori druge kulture? Nemam ništa protiv zvuka Istoka, ali nećemo valjda da ga krademo. Već četiri meseca samo popisujem probleme u našoj kulturi. Kad utvrdim šta ne valja, uslediće reforme.“
(„Večernje novosti“)
Janićije,
prorok sa Homolja:
„Dvojica ljudi deliće vlast po Srbiji još dugo. Svi ih znaju i njihova imena ne treba pominjati. Kad se sadašnja Jugoslavija raspadne, njen predsednik promeniće fotelje. Ovaj drugi biće uplašen jer će se raspasti ono što mora da se raspadne. Aždaja sa osamnaest glava odumreće k’o dinosaurus, a na dva predsednika će se gledati k’o na rogove u vreći. Jednoga će narod voleti, drugoga će prezirati, ali će oni jedan drugome trebati. K’o čekić i nakovanj. K’o lancima vezani na nekakvome splavu. Jedan će drugom ruku pružati i čuvati se – da se ne bi podavili. Njihovo vreme za Srbiju neće biti srećno, ali biće kako mora biti.“
O bivšem predsedniku kaže:
„Slobodana će k’o paket vezanog poslati na avion. A onda će Zver u Hagu na njemu polomiti zube. Neće moći da mu sude oni koji su grešni…“
(„Zona sumraka“)
Maja Trkulja,
manekenka i foto model, govori o svojoj ljubavi prema automobilima:
„Brzi automobili i lepota uvek idu zajedno. Kvalitetan automobil dobije kompletnu magiju kada u njemu sedi lepa devojka. Lično sam fanatik za brzu vožnju. Moj adrenalin skače hiljadu na sat kada čujem zvuk motora. To me ponese i u silovitoj žurbi ponekad i napravim sitne prekršaje u saobraćaju. Ipak, do sada, na svu sreću, nisam platila nijednu kaznu. Ponekad me zaustave i sem opomene i prekora da je šteta rizikovati sa takvom lepotom, veće neprijatnosti nisam doživela.
Najviše volim da reklamiram kvalitetne automobile i to pre svega u opuštenoj garderobi, jer ona najbolje odslikava svu opuštenost automobila.“
(„Blic“)
