Američki skepticizam prema Beogradu je u poslednji čas prevladan, mada ne sasvim
Ko god baci pogled na proteklu nedelju steći će utisak da smo taj film već videli, i to ne tako davno. Baš kao pre tri meseca, kada je DOS čekao poslednji čas da bi uhapsio Miloševića i za nekoliko sati probio rok američkog Kongresa, isti obrazac je primenjen u vezi sa 29. junom, danom Donatorske konferencije. U oba slučaja, značajna američka pomoć i učešće u međunarodnim finansijskim institucijama visila je o koncu, a o istom koncu visila je i budućnost DOS-a. U oba slučaja vlasti su delovale nekoordinisano i trapavo, da bi ne u pet do dvanaest, već u dvanaest i pet jedva spasle stvar. I opet, oklevanje je dalo municiju pobornicima teorije da se u Srbiji ništa suštinski nije promenilo uklanjanjem Miloševića.
ZATVORENIK BROJ 039: U celoj predstavi Evropi je zapala uloga dobrog, a Americi lošeg policajca, sa Jugoslavijom između. Čelnici Evropske unije su, jedan po jedan, ponavljali da Donatorska konferencija, što se njih tiče, nije uslovljena predajom optuženih Hagu, dok su Amerikanci uslovili svoje učešće isporučivanjem bilo koga, mada nisu insistirali da to nužno bude Milošević. Kako se rok približavao i kako je postajalo sve jasnije da do kraja juna niko neće doleteti u Hag, bilo je nužno povući drastičan potez. Moralo se posegnuti za „najprofitabilnijim izvoznim artiklom u Srbiji“, kako je jedan od čelnika DOS-a još ranije nazvao Miloševića. Time je ispunjeno proročanstvo premijera Đinđića da će odbijanje poslanika Socijalističke narodne partije da podrže Predlog zakona o saradnji sa Tribunalom, paradoksalno, ubrzati Miloševićev put u Hag. Da je Zakon prošao moglo se početi sa nekom od „sitnih riba“, pa bi Milošević mogao da računa na bar još nekoliko meseci boravka u Beogradu, a možda i duže. Ovako, prodaja porodičnog nakita morala je da počne od krunskog dragulja.
Tužilaštvo Tribunala bilo je, sasvim predvidljivo, zagrejano upravo za ovakav ishod. Zamenik šefa istražitelja Graham Bluit rekao je da će dan kada Milošević dođe u Hag biti dan slavlja za ceo svet, dok je portparol Tribunala Florans Artman poručila da će Mioševiću tamo biti lepo jer je Ševeningen, gradić u kome se nalazi pritvorska jedinica, „lepo primorsko mesto“. Društvo će mu praviti 38 sinova naših naroda i narodnosti koji tamo čekaju suđenje, ishod žalbe ili transfer. Ukoliko bude osuđen, kaznu će izdržavati u jednoj od šest zemalja koje su pristale da ustupe ćelije haškim krivcima – Švedskoj, Finskoj, Norveškoj, Francuskoj, Španiji ili Italiji – mada za sada nijedna nije pokazala vidljiv interes za Miloševića.
NETRPELJIVOST: Još više od Tribunala, na što hitnijem izručenju Miloševića insistira „Hjuman rajts voč“, moćna nevladina organizacija čiji je stepen nepoverenja prema Koštunici merljiv jedino Koštuničinim nepoverenjem prema Tribunalu. Još pre donošenja uredbe savezne vlade, HRV je u javnom saopštenju pozvao lidere zapadnih zemalja da obustave svaku pomoć Jugoslaviji, izrazivši zabrinutost zbog novca koji je „preuranjeno i nezasluženo“ već stigao u Beograd. Nakon donošenja Uredbe i pokretanja postupka za predaju Miloševića, ista organizacija se oglasila novim, samo za zericu blažim saopštenjem. „Obećanja (Vlade SRJ – prim. nov.) su dobrodošla, ali nema dovoljno dokaza o saradnji“, izjavio je Ričard Diker, jedan od direktora HRV-a. „Evropska unija ne bi smela da smanjuje pritisak u poslednji čas, baš kad je najpotrebniji.“ Slične nepoverljive izjave i pozivi na oprez čuli su se i iz političkih krugova bliskih albanskom lobiju, koji uprkos smanjenom uticaju još deluje.
Ispostavilo se, međutim, da Bušova administracija još uvek veruje DOS-u na reč, doduše uz izvesnu zadršku. To je bilo jasno još u ponedeljak, nakon dugog razgovora premijera Đinđića sa američkim ambasadorom Vilijamom Montgomerijem. Nakon susreta nije izdato nikakvo saopštenje, ali je nekoliko sati kasnije iz Vašingtona stigao glas da će sve biti u redu. „Čini nam se da su Jugosloveni povukli neke veoma značajne poteze. Verujemo da su ovog puta ozbiljni“, rekao je jedan anoniman izvor iz Stejt departmenta. U sredu, nakon predaje ovog teksta u štampu, očekuje se i zvaničan pristanak Amerikanaca na učešće na Konferenciji. Nakon svega, ipak, ostaje malo otužan utisak već viđenog filma, i nada da će sledeći biti u nekom veselijem žanru.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
