Posedujem albume Zdravka Čolića samo na vinilnim nosačima zvuka, a pošto mi je gramofon odavno pokvaren, za spektakl na Našem Najvećem Stadionu spremao sam se adekvatno, slušajući poznog Elvisa Prislija. Zdravko Čolić je najveća istinska zvezda koju je domaća popularna muzika dala.
Međutim, krkljanac koji me je čekao u ulici Ljutice Bogdana relativno brzo je pokolebao moju rešenost da stupim na Sveto Tle Marakane i s radošću ponovim mantre svog detinjstva, dečaštva, mladosti. Još kada sam čuo da je na uporno zapomaganje vidno uzbuđene devojke pred organom reda da makar nju pusti unutra jer je na ovo „čekala ceo svoj život“ Organ odgovorio stručnom terminologijom: „Ne mogu, rode, velika je gužva. Ima i ranjenih!“, definitivno sam shvatio da od mog prisustva spektaklu nema ništa, i da je jedino preostalo da se sa što manje gubitaka vratim slatkom domu i gledam direktan prenos koncerta na omraženoj BK TV. Beše oko pola deset kad me je samo Proviđenje odnelo do jedne od severnih kapija stadiona. Pre nego što je moždana masa stigla da obradi sve informacije, delićem svesti spazih odškrinute dveri Raja kroz koju za par delića sekunde provali nekoliko hiljada žena, ljudi i dece, sa akcentom na dvadesetgodišnjakinjama prijatne spoljašnjosti. Među njima bejah i ja.
Prizor koji se ukazao bio je impresivan. Po slobodnoj proceni, oko milion gledalaca već je dupke ispunilo Naš Najveći Stadion. Ispred mene je pucao odličan pogled na binu sa zadnje strane, i ja se lepo namestih kraj debelih kablova za struju bezbrižno slušajući udarce ovna u kapiju kroz koju sam prošao, a koja su se potom sa treskom zatvorila.
Ispod mene, na izlasku iz tunela koji je posetioce trebalo da odvede do partera, ključalo je, a neki od mučenika počeše da preskaču ogradu ispunjavajući severne tribine. Hladna jeza me prođe kada sam u trenutku spazio kako se u ratnoj formaciji sa isukanim pendrecima kordon policajaca kreće da očisti sever. Ipak, ništa se nije desilo, iako sam po uslovnom refleksu na plavu uniformu spretno odskočio da spasavam živu glavu. „Kako je dole, čujem da ima ranjenih?“, upitao sam jednog mokrog i izubijanog posetioca koji se natčovečanskim naporom probio kroz tunel. „Uf!“ odgovori on, hladeći majicom svoju ubledelu bolju polovinu koja se nalazila pred fizičkim i emocionalnim kolapsom.
Proći će još pola sata dok se svetla ne pogase a na binu ne istrče takozvane čirslidersice. Tada sam shvatio da od koncerta teško da ću šta videti osim onoga što uhvatim na video bimu gledajući na njega pod uglom od minus dvadeset stepeni.
A onda je erupcija oduševljenja označila da je na pozornicu stupio On. Posle par minuta shvatio sam da ću od samog koncerta teško šta i čuti, sem Čolinih hitova u izvedbi hora od milion ljudi. Svi znaje sve reči svih pesama koje je Čolić otpevao. April u Beograduuu… i koncert je počeo. Na Gori vatraaaaaa – ceo stadion je ekslplodirao. Vrhunci prvog dela koncerta – Glavo luda… Čija je ono zvijeeeezda… Pisaću joj pisma duga, iz Zagore iz Drniša… gdje se vide Istra, Pula… Nešto se dešava na bini, nekakve koreografije, ali ne vidim kakve, niti za njih ko mari.. Čini mi se grmi, čini mi se sijeva, izgore planeta, biće propast sveta… Nek propadne nije neka šteta… Posle ove pesme Čola se povlači sa bine. Na pauzi Dragoljub Đuričić bubnja, žari i pali raju. Kapija „severa“ još jednom se otvara i deo severa prema zapadu je krcat.
Počinje drugi deo koncerta, dinamičniji od prvog. Ceo stadion peva, igra, urla, a curice šize. Nije važno što se, bar sa mesta na kome sam, Čola ne čuje i ne vidi. Čuju se tek nešto malo bubanj i bas, s vremena na vreme mikrofonija i u daljini malo Čolićevog vokala. Poći ću u šumeeeeee, stiže do mene eho sa juga, koji eksplodira refrenom Zvao sam je Emili. Slede Ostani da ti kažem nešto još… Ružice moja Ruška, zapet sam k’o puška, Hajde, hajde Jasmina… Krasiva.. Još jedan od vrhunaca opštenarodnog veselja dolazi sa Pusti pusti modu….
Slede dva bisa. Čaje šukarije, Kad mi moja biiiii, Tabakera… Sa poslednjim taktovima Tabakere počinje veličanstveni vatromet.
Tada sam shvatio da od veličanstvenog vatromenta teško da ću šta videti, s obzirom na to da su rakete letele iznad krova severne tribina ispod kojeg sam se nalazio. Vatrometom je ovaj spektakl za „jednom u životu“ završen.
Samo proviđenje je htelo da se ne patim tražeći alternativne metode prevoza slatkom domu, već da bez problema nađem mesto u jedinom autobusu GSP-a koji sam te noći video. Samo u prvom delu autobusa tri devojke su se onesvestile. „Jedeš li ti šta, bolan?“ pitao je mladić šamarajući svoju obeznanjenu drugaricu, dok su spremnije saputnice s puno razumevanja pružale kesice sa glukozom.
