Relativizacija planinskih sela

„Ženu sam na leđima nosio odavde do Raške, i vratio je isto tako! Dvaestinu kilometara u jednom pravcu. Bila se razbolela, a zima… Sneg sam prtio, do pojasa ponegde bio visok. I još sam pevca nosio doktoru da mi bolje pogleda ženu“, priča Dragoljub Ćurčić (75) poznatiji po nadimku Veverica, baš kao i po tome da u čitavom kraju najbolje zna da ispeče jagnje na ražnju. Sedimo u kući njegovog sinovca u selu Koritnik na planini Goliji. Da ne znamo kako smo došli, po lepoj i velikoj kući koja se ni po čemu ne razlikuje od sličnih po pitomim šumadijskim selima, mogli smo pomisliti da domaćini i njihovi gosti s kojima sedimo oko velikog trpezarijskog stola baš uživaju na planini koja pleni lepotom. Problem je, naravno, upravo u tome što znamo kako smo došli i da se priča starog Veverice od pre gotovo pola veka može i danas dogoditi, pa ispričati sa istom verodostojnošću.

Baš tog jutra kad smo krenuli na Goliju vreme se okrenulo. Sparinu od prethodnog dana zamenila je uporna, dosadna kiša. Međutim, čak ni sivo nebo i cmoljava kišurina nije mogla mnogo da pokvari prelep pejzaž planine koju ljudi, iako su se zdušno trudili, još nisu uspeli da pokvare. Klackali smo se autobusom po makadamskom putu, a cilj nam je čuka na 1300 metara nadmorske visine na kojoj je trebalo da se održi okrugli sto o „revitalizaciji planinskih sela“. Osim nekolicine novinara, ljubitelja te prelepe planine, na put su uz ostale krenula i dva profesora Poljoprivrednog fakulteta iz Zemuna i jedan od direktora Agrobanke. Na našu nesreću, promašili smo jedno skretanje i zabasali u gustu šumu ispresecanu zemljanim putevima koje su prokrčile drvoseče. Put je tek ponegde bio posut tucanikom, i više je ličio na vododerinu kojom, osim teškim kamionima ili džipovima, drugim vozilima nema prolaza. Uverili smo se u to kad nam se autobus zaglavio, a potom skinuli kapu veštom vozaču koji je posle više od pola sata petljancije po blatu ipak uspeo da pokrene autobus. Potom još sat vremena lutanja šumskim putevima, a onda smo se ipak nekako dokopali cilja. Èitava avantura bila je najbolji primer za ono što žitelji Golije smatraju svojim najvećim problemom. Put! Ne mora sa šest traka, ali ako ne može onaj koji spada u rang regionalnih, ono makar lokalni, ali asfaltni, normalan, da se može automobilom proći preko planine, stići brzo do bolnice, ne daj Bože, odneti na pijacu krompir, sir ili kajmak…

MARKU PO MARKU: „Da je ŠPIK ostavljao samo po jednu marku po kamionu koji je ulazio na Goliju i odvlačio posečena stabla, imali bismo danas ne put nego autostradu“, kaže stari Dušan Višnjić, čovek koga meštani poštuju i čiju reč pažljivo slušaju. „Ali oni su samo odnosili, ništa ostavljali“, zaključuje.

Ova kratka i efektna priča o šumskom gazdinstvu iz Ivanjice, „špiku“ kako ga Golijaši zovu, ključ je za razumevanje neverovatne činjenice da jedna od najlepših planina u Srbiji nema asfaltni put! Gotovo svako s kim smo razgovarali slaže se da je put „rak rana“ za žitelje Golije, baš kao što svako zastupa jednu od nekoliko teorija o tome zašto asfalt do dana današnjeg nije prošao planinom. Ima onih koji kao glavni uzrok pominju činjenicu da Goliju „dele“ tri opštine – Ivanjica, Raška i Tutin, pa im je bilo teško da se dogovore ko će dokle da izgradi put. Drugi zastupaju teoriju da je ključna stvar to što „nisu imali svoje ljude“ u opštinama ili u republičkoj vlasti, što nisu uspeli da „bar jednog budžu od onomad privole da na Goliji podigne vikendicu, pa da vidiš kako bi bilo puta“. Međutim, sva je prilika da najviše istine ima u teoriji po kojoj je svima bilo najvažnije da sa Golije izvuku što više građe ne mareći nimalo za ulaganja, posebno za gradnju puta.

„Poslednjih godina nisu zalazili dublje u šumu, nisu planski sekli“, priča nam naš domaćin Milija Ćurčić, sredovečan čovek koji sa ženom i najmlađom ćerkom živi na planini. „Sekli su uglavnom uz put, kako bi im troškovi bili manji.“

LEPOTA BEZ ASFALTA: Ljubitelji prirode, uglavnom oni sa strane, reći će vam da upravo u činjenici da nema asfaltnog puta kroz Goliju leži tajna lepote te planine, jer „civilizacija“ nije uspela da pokvari iskonsku prirodu. Nije to uspelo ni „špiku“ ni Srbijašumama, koji su besomučno sekli stabla. A šume na Goliji su čudesne. Na mestu koje se zove Ljute livade postoji kompleks u kome je od dvadesetih godina prošlog veka zabranjena seča. Kažu da je takvu odluku stare Kraljevine SHS poštovala i komunistička vlast. Kada smo prilikom jednog ranijeg boravka na Goliji zašli u tu šumu morali smo se fotografisati uz pomoć blica iako se sve dešavalo usred sunčanog letnjeg dana. A fotografisali smo se pored jedne ogromne bukve čije stablo nas četvorica, sve držeći se za ruke, nismo uspeli čitavo da obuhvatimo. Šuma koju pominjemo je izuzetak, a ostale su „slobodno lovište“ u kome, kako reče Milija, više nema planske seče. Ipak, nadaju se meštani da su se vremena promenila i da će se šumama sada bolje gazdovati.

Listom svi sa kojima smo razgovarali tokom boravka na Goliji pričaju o zdravoj hrani, šansi da stočarstvo na toj planini doživi procvat. Neki od domaćina imaju i po četrdeset hektara zemlje, pa se šalimo da bi u Americi verovatno bili bogati rančeri. Ali, kako sada stvari stoje, džaba tolika zemlja kad nema ko ovde da uloži novac i pokrene proizvodnju. Bankar pomenut na početku teksta ispričao je seljanima priču o tome kako je i sadašnji republički ministar poljoprivrede Dragan Veselinov svojevremeno, početkom devedesetih prošlog veka, učestvovao u izradi projekta revitalizacije sela, kako je Agrobanka tada praktično častila one koji su podigli kredite jer ih je inflacija ’93. obezvredila, a da sada jednostavno za te stvari – nema para! Kratko i jasno da jasnije biti ne može. Meštanima malo znači to što je završena Donatorska konferencija i što je deo novca odvojen za poljoprivredu. Osim ako se ministar Veselinov, kako kažu, „ne okrene malo od Vojvodine i ne podseti na to da i u Srbiji, i na Goliji ima seljaka“.

KOLIKO PARA, TOLIKO KRAVA: U poljoprivredu na toj planini odavno nije uložen ni dinar. Zadruge su propale, zgrade ono malo pogona koji su kao polovni pre više od dvadeset godina dobijeni od PKB-a, stara mlekara skromnog kapaciteta odavno propadaju, urušavaju se i zarastaju u korov pored puta koji od Devića vodi ka Brusniku. Delegacije meštana sa Golije, baš kao i „njihovi ljudi u Beogradu“, uzalud su obilazile nadležne jer niti je bilo para niti će bilo ko ulagati u izgradnju pogona na planini do koje nema puta i gde su troškovi transporta najveća stavka. Džaba čista priroda i „masna“ trava idealna za stočarstvo, za zdravu hranu koju Golijaši stalno pominju. Nema na planinskim livadama stada ovaca ili dželepa stoke. Za skoro dva sata vožnje kroz planinu nismo videli nijednu kravu! Sklonile se od kiše, šta li? Pa ipak, kad već banke nemaju para za kreditiranje poljoprivrede, a kolač od Donatorske za poljoprivredu na Goliji za sada više liči na vrbov klin, meštani su se okrenuli u se i u svoje kljuse.

„Ja i moje komšije rešili smo da se udružimo i za početak da napravimo mini mlekaru“, kaže za „Vreme“ Veroljub Munjić, poznatiji i u svom selu Brusniku a i na čitavoj planini pod nadimkom Kmet, čovek koji je inicirao formiranje prvog Ortačkog društva na Goliji. „Ovde ide teško s otkupom, nemamo kome da prodajemo mleko, pa smo rešili da ga mi prerađujemo, da pravimo jogurt, sir u kriškama i kačkavalj. Imamo dosta stoke, i za sada mislimo na kapacitet od petsto do hiljadu litara u jednoj smeni, a potom da povećamo i broj grla i proširimo kapacitet mlekare. Računamo da nam i država dadne nešto kredita, ne da nam pokloni pare, jer valjda je i njima u interesu ova poljoprivreda. Nas ima barem pedeset koji bismo da ovo uradimo, ali ne možemo sami. Evo, ako da Bog da krene ova mlekara, oni što sada imaju tri-četiri krave istog momenta bi proširili stado na najmanje deset.“

„Put jeste najvažniji, bez njega je besmisleno bilo šta pričati, ali nije samo to problem“, kaže naš domaćin. „Slaba je i struja. Uključiš šporet, ono se smanji svetlo i slabo radi televizor, uključiš bojler, e onda ne greje rerna.“ Džaba priče učenih profesora o poljoprivrednom centru sa sve laboratorijom i društvenim prostorijama u kojima će zadovoljni seljaci slušati predavanja o „ludim kravama“ ili igrati šah i domine kad napon u mreži nije dovoljan ni za sijalicu od sto sveća, a kamoli za savremene muzilice ili štogod komplikovanije poput hladnjače ili pogona za pravljenje kačkavalja, na primer. Kmet ipak misli da je sadašnji napon, uz „malo pojačavanje trafoa“, dovoljan za rad planirane mini mlekare. Iako polako prevladava mišljenje da se valja okrenuti i osloniti samo na sebe, meštani su veoma zahvalni svakom ko im dođe u posetu i ponudi bilo kakvu pomoć. Praktična predavanja profesora sa Poljoprivrednog fakulteta bila su veoma posećena i kudikamo korisnija od priča po sistemu „morate“, „trebate“, „uz pomoć države“… Iako je decenijska besparica pogodila i fakultete na kojima se izučava ono što bi meštanima bilo i te kako dragoceno, neke stvari prosto bodu oči. Primer je i jedno od pitanja koje je za okruglim stolom postavljeno gostima sa Poljoprivrednog fakulteta a glasilo je – zbog čega ne organizuju praksu za studente stočarstva i ne dovedu ih na Goliju? U potonjim susretima sa meštanima dobili smo potvrdu da bi takvu ideju zdušno prihvatili i rado primili u goste grupu studenata, ali biće da letnja praksa više ne postoji ni na Poljoprivrednom ni na Veterinarskom fakultetu.

KABL ZA POD MIŠKU: Posle niza srećnih okolnosti, pre svega zbog toga što je posle modernizacije telefonskih linija u jednom drugom području u regionalnoj pošti ostalo dosta starog bakarnog kabla, meštani su uspeli da razvuku žicu do iza Devića, sela u centru planine, a i neke kuće zaseoka na Goliji dobile su telefon. Uživanje u čarima moderne tehnologije, međutim, bilo je kratkog veka jer su „sakupljači sekundarnih sirovina“ pre tri meseca ukrali čak 15 kilometara bakarnog kabla. Skidanje žice sa bandera lopovi su obavili u tri cuga a da to niko nije primetio. Mislili meštani valjda da nešto nije u redu s linijama, što je uobičajena pojava i u nekim opštinama u Beogradu, a kamoli neće biti na planini. Vrednost – prava sitnica, preko trideset hiljada nemačkih maraka. Mladen, kafedžija iz Devića, kaže da je policija na tragu lopovima, a koliko može da ga košta nedostatak telefona ilustruje činjenicom da je gotovo zaključio ugovor sa jednim sportskim društvom koji bi da pionirsku selekciju pošalju na pripreme baš u Dević, ali strepi da li će dogovor biti ispoštovan jer, kako kaže, koji će roditelj da pošalje svoje dete na planinu gde nema ni telefona da može da se raspita da li je sve u redu. „A kako smo samo terene sredili, milina“, zaključuje.

„Ama ovde narod misli da je to i politička stvar, priča se da su lopove već uhvatili ali neće da kažu kako se oni zovu“, kaže istim povodom Milija Ćurčić, koji živi u selu čije su se kuće raštrkale na brdima iznad Devića. „Mi svejedno i dalje bez telefona. Dolazio je nedavno neki čovek iz PTT-a Srbije, obećava da će da urade, sa Belih voda preko Kušića da razvuku novi kabl, ali evo do sada ništa.“ Slabo funkcionišu i mobilni telefoni. Iako dosta ljudi koje smo sretali ima o pojasu aparat, od njih imaju malu vajdu. U većem delu planine nema signala nijedne od dve postojeće mreže, ali većina ljudi koje smo upoznali, pa i dece, tačno znaju svaku čuku na kojoj ima signala, i to pojedinačno, one na kojima ima signala Mobtelove mreže ili one druge gde se može uhvatiti signal mreže Telekoma Srbije. Kao i za asfaltnim putem, žitelji Golije prosto vape i za relejem, antenom ili šta li se već postavlja da bi signal mobilnog telefona bio jači. Smatraju da je to najjeftinija varijanta da dobiju vezu sa svetom. Dok je tako sa putem, zemaljskim i ostalim nebeskim komunikacijama, malo ko veruje da i seoski turizam ima ozbiljniju šansu i pored veličanstvene prirode, zdrave hrane, ljubaznih meštana koji su za goste organizovali i konjske trke i upriličili priredbu na kojoj su nastupile lokalne pevačke grupe izvodeći izvorne narodne pesme.

Matična osnovna škola za područje Golije nalazi se u Devićima, a u planinskim selima ima sedam isturenih odeljenja u kojima deca uče do četvrtog osnovne, a ostatak do male mature moraju da odrade u centralnoj školi. Iz nekih sela organizovan je prevoz, ali iz ostalih i ponekih zaseoka deca do Devića pešače po desetinu i više kilometara dnevno. Opet priča o putu jer je prosto neverovatno da će i neka srpska deca koja uče školu u XXI veku svojoj deci pričati iste onakve priče kakve su njima pripovedali njihovi stari.

„Mi se nadamo da će se nešto promeniti i da će naša opština uz pomoć republike na tom planu nešto uraditi“, kaže za „Vreme“ Radojica Ćirović, učitelj u pomesnoj školi u selu Brusnik, u kojoj je prošle godine nastavu pohađalo 25 učenika u četiri razreda. Tridesetogodišnji uča kaže da će ih naredne školske godine biti više, što je retko za ovaj kraj, ali i ohrabrujuće. Problem su, međutim, i udžbenici i knjige za lektiru. Biblioteka je skromna, po jedan primerak obavezne literature, pa kad neki đak uzme knjigu na čitanje, ostali čekaju nadajući se da je reč o brzom čitaču. Urednik u Prvom programu Radio Beograda Aleksandar Lukić obećao je da će u okviru njihove znamenite akcije „Knjiga solidarnosti“, u kojoj je tokom nekoliko decenija selima poklonjeno više od dva i po miliona knjiga, pokrenuti inicijativu da sledeće skupljanje knjiga bude za biblioteku škole u Devićima. Uča Ćirović je, inače, na završnoj godini Učiteljskog fakulteta i, kažu meštani, već je viđen za mesto direktora matične škole. Još se nije oženio, što je inače problem višestruko vezan za većinu nevolja meštana na Goliji, počev od najvažnijeg – puta, pa do svih ostalih pomenutih u ovom tekstu, zbog kojih se momci i devojke teško odlučuju da ostanu i žive na planini, da se tu žene i udaju. Ipak, kaže uča – „biće i to“.